Zovite me Pinokia

Bonus one

*sakriva se na sigurno ,iza neprobojnog stakla pojačanog neprobojnim staklom i nevino mahne čitaocima* : " Ćao svima ,ponizno se izvinjavam što ste ovoliko čekali nastavak .Da me neki ne bi ubili ovo je samo bonus poglavlje ,i to iz Dimijevog ugla a nastavak ,pravi, će biti uskoro . Obećavam." * beži iza blindiranih vrata iza svega toga. * " Oh,i volim vas sve "

🌍 

Gladan sam.

Ali pre bih umro od gladi nego opet izašao odavde i izgubio se. Kao malopre kada sam samostalno pokušao da nađem toalet,to je prošlo sjajno jer sam pored toga ispao i apsolutni retard pred svojom novom sekretaricom.

I slepac - dopunjujem sam sebe bacajući optužujući pogled na vrata levo od radnog stola, ona sasvim vidljivo i upadljivo bulje nazad u mene rugajuci mi se.

Sjajan prvi utisak ostavljaš. Glupane.- kao da mi govore porugljivo.

Dođe mi da zasučem rukave i zazidam ih, sad i ovde.

Telefon na stolu zazvoni, zbog čega se uplašeno trgnem.

Ima da poludim danas, ako već nisam lud tojest. - pomislim mrzovoljno, dok dižem slušalicu.

" Da? "-samom sebi zvučim nesigurno, naređujem tom idiotu da se sabere i bar prividno uspostavi kontrolu nad sobom.

"Direktore,zamolili ste me da vam javim kada gospođica Nikson stigne." - govori Dejna, zdušno odmah prihvatajući da se pokaže korisnom recepcionerkom kada sam je zamolio to.

"Aha, da, jesam." - govorim klimajuci glavom iako sam potpuno svestan da me žena ne vidi. - "I?" -

Sa druge strane veze na kratko zavlada tišina.

-"Pa, ovaj, stigla je." - govori Dejna, ponovo zastaje pa dodaje sada malo nesigurnim tonom - "Gospodine." -

Logično da jeste, moronu. - mislim a onda shvatam šta to znači pa naknadno pomislim i - Šta, dođavola, dalje?

Spašava me zvono mog mobilnog telefona pa dobijam ideju da impovizujem, i odložim ovo bar na kratko.

"Zadrži je samo na kratko, hoćeš li molim te Dejna?I javi mi kad krene gore. " - već joj zahvaljujem iako mi nije stigla odgovoriti, pa spuštam slušalicu.

"Kako ti se sviđa članak?" - čujem iritantno poznati glas čim se veza uspostavlja iako još nisam prineo telefon uvetu pa bacam pogled na novine koje sam malopre spustio na sred stola.

"Previše je." - odgovaram.

"Toliko sam i plaćen za njega, a..." - počinje samoprozvani komedijas pa odlučujem da ga prekinem odmah, previše sam nervozan da slušam njegove glupe šale.

"Shvatio sam, dobro si ga prodao. Možemo li da pređemo na poentu ovog razgovora ili sam nepovratno izgubio vreme prihvatajući ovaj poziv?"

"Je l' to neko nije popio svoje mleko?" - čujem da mrmlja tiho, polunadureno pa dodaje - "Kada je ono tvoj prvi sastanak?"

Zbog toga bi mi se ono mleko da sam ga popio, a nisam, okrenulo u želucu. Umesto toga on počinje da vari samog sebe od nervoze.

Zaradiću čir, ako se uopšte tako zarađuje.

"Obezbediću ja tebi sastanak sa podzemnim svetom." - zatičem sebe da takođe mrmljam ali on me očigledno svakako ignoriše.

"Pa kad onda stiže srećnica?"

Čiru na želucu, evo me.

Mislim da mi je i žuč proradila.

"Očigledno kasni." - govorim ali i to ignoriše nastavljajući da mi buši utrobu.