Zovite me Pinokia

24.

Trebala sam očekivati ovako nešto,zar ne?

On je takav tip osobe.

Uradi će sve, apsolutno sve da izvuku i poslednju kap svoje koristi iz bilo koje situacije.

A šta bi on hteo ovom situacijom? Da me ponizi. Da manipuliše. Da ima kontrolu.

Stiskam pesnicu, jer cu mu ja dati kontrolu. A onda je opuštam. Jer necu tako ništa rešiti. Jer se tako neće završiti vec će početi novi ciklus.

Ako sam nešto naučila u životu,to je da moraš udarati gde najviše boli.

A pritom zaista mislim u jaja. Samo ne bukvalno, bar ne sada.

Sad shvatam šta treba da uradim.

Pravim korak unazad , ali ne naglo,te skinem naočare pa ih bacam u stranu.

Ne zna da li lažem jer mi ne vidi oči.

"Razlika izmedu mene i njih nije u tome da li sam ili nisam u tvom krevetu, jer me kao i svaku drugu možeš odvuci u njega kad god poželiš, kako si upravo verujem hteo i dokazati. .."-

Odaljava se gledajuci me pomalo zatečeno kad zastajem da bih povratila dah . Ne skrećem pogled, nastavljam da ga gledam tačno u oci, mirno i ozbiljno.

"Razlika je u tome što si mi odmah tako glupavo pokazao tvoju prirodu, tvoje pravo lice i karakter.I što ja znam šta si ti ustvari.I to saznanje ne samo da te plaši, nego te užasava. Otud svo to užasno ponašanje. "-završavam tako što mahnem rukom uzduž njega.

Izgleda zateceno. Potpuno. Izgleda kao da sam bacila neku vradzbinu na njega ili ga možda upucala,otkud znam.

Nasmejala bih se tom izrazu lica,znajući da sam pogodila tačno u centar,ali sam svesna da će to pokvariti moju ozbiljnu predstavu pa se ispravljam i nasmejem široko, ne skrivajući koliko je taj osmeh lažan.

"Tako da nastavi sa svojom glupom lažnom šaradom dok god tebi to odgovara. Gledaj dal' je mene briga."-

Okrećem se, ne čekajući odgovor i dignute brade izlazim iz sobe.

Neka mi neko da Oskara, molim lepo.

*

Sutradan

Ostavi me na miru, Nikolina.

Zar ovde niko ne vidi da nisam raspoložena, za život?

"Dušo, izvini, hajde prvo da završimo ovo."-jer te nisam slušala iako sam prilicno sigurna da si pominjala neke partnere "Pa cemo onda razgovarali, može? "

"Dobro. Kako hoceš. Samo sam mislila da te zanima."-govori ona nadureno i kupi papire pa izlazi iz kancelarije.

Ovo je, zvanično, najgori dan u mom životu.

Gori od jucerašnjeg. Gori od bilo kog najgoreg dana u mom najgorem životu.

I dalje imam upalu mišica.

Imam užasnu glavobolju.

Nisam oka sklopila sinoć.

I stomak me užasno neverovatno boli.

Umirem od bolova. Krepavam od količine posla. I krvarim kao da me neko bez prestanka kolje. Iskrvariću na smrt, ako ce to biti ikakva uteha jer ce tek onda ovo biti najgori dan u mom životu.

Ili sam bar do sad tako mislila.

A dan mi svakom sekundom postaje sve gori.

Telefon zazvoni na mom stolu.

Kao, na primer, upravo u ovom trenutku. - pretpostavljam.

"Halo? "-

"Džo? "-počinje glas iako sam ga iste sekunde prepoznala dodaje :-"Kloi je."-

"Reci."

"Ovaj. ..Direktor mi je naredio da ti prenesem da je gladan. "

"Dobr--Šta? "-

Molim! ?

"Pa, nisam baš sigurna ali je rekao da ti znaš i pominjao je neku lubenicu. "

Ovo nema apsolutno nikakvog smisla.

"Džo? "-cujem molećiv prizvuk u njenom glasu.

"Tu sam."-kažem,samoj sebi zvučeci onako kako sam sigurna da zvuči mrtvak. -" Da li je to to? "-

"Pa, takođe je rekao da mu prenesem tačno od reči do reči šta si ti rekla na to."

Mrzim te.Kako te samo mrzim.

"Reci mu. .."-počinjem besno, refleksno , bez razmišljanja a onda zastajem pre nego što kažem upravo to : 'da ga mrzim'.

"Reci mu..."-ponavljam mirnije želeci da kažem 'da imam previše posla trenutno i da ne mogu'

Ali, ne kažem ni to.

"Reci mu"-cvrkucem "da jedva čekam da ga vidim. Oh, takođe mu reci da mi nedostaje. I reci mu..." šta? "Reci mu da ...ga puno volim. "

"Ja...ovaj. ..jedva čekaš,aha. ..puno voliš. ..dobro. ..Hm...vidimo se."

Zakikocem se njenoj reakciji a onda udaram glavom o sto čim prekida vezu.

"'Nastavi sa šaradom', a? Glupačo! "-udaram još jednom, za svaki slucaj.-"Ti si takva glupačka glupava glupača!"

Najgori. Dan. Ikad.

Ustajem naglo, tako da zamrzim onog ko je izmislio gravitaciju, pa pokupim papire, torbu i telefon.

Hajde da vidimo koliko gore može biti, hoćemo li?