Zovite me Pinokia

28.

"O, Bože. "-mrmljam preplašeno zureci kroz staklo. "Ne."

"Šta je to ,koji moj ,bilo!?Zašto si dođavola viknula! ?"-cujem da Dimitri govori pošto ispsuje sve po spisku, ali ignorišem dok otkopcavam panicno pojas.

Hvatam se za bravu i krecem da otvaram vrata kad se Dimitri bukvalno baca preko mene i povlaci ih nazad.

Tren pre nego što ogromni kamion proleti pored njih.

Pri tome se, o kako savršeno , bacio preko mog stomaka podrazumeva se, i sad sam definitivno na ivici svesti, a i nervnog sloma.

A tacno znam da kamioni ne bi trebalo ovuda da idu. Znam to, jer smo ispred moje kuce.

"Idiote! "-vice na mene.

Ne slušam ga, ignorišuci i bol pa izjurim iz kola.

"Reks? "-viknem.

Ništa.

"Decko? "-saginjem se ali ništa ne vidim ispod kola jer nisam dovoljno sagnuta.

Odlazim pred njih, moleci se da ne nadem ostatke tkiva, krvi i dlaka na gumama ili betonu.

Kleknem i savijam glavu ispod branika.

"Bože, maco. "-uzdišem sa olakšanjem zaticuci mace sklupcano u drhtecu loptu tik pored prednjeg levog tocka. "Hodi, decko..."

Diže glavu, polako i preplašeno. A onda ustaje nesigurno.

Dobro si. Ništa ti nije.

"Dođi, Reks. "-kažem pružajuci ruku ka njemu, glas mi kao i ruka nenormalno drhti.

Ali, mace, verovatno mi neprepoznajuci glas, odlazi na drugu stranu, ka putu.

Panicno skoro pocinjem da puzim ka tamo.

"Rekse! Dodavola! -ustajem tako što se naslanjam na auto ali ne vidim ga nigde na putu pa požurim iako se malo teturam.

Tad se Dimitri ispravlja sa sve Reksom u rukama pored zadnjeg tocka.

"Ovo je 'Reks'?"-pita kao da se ruga.

Ja ću se sada onesvestiti,mislim, ako nemaš ništa protiv.

Naslanjam se na automobil, mislim da cu i da skliznem niz njega kad Dimitri prilazi brzo i hvata me za nadlakticu bukvalno me tako držeci u vazduhu, na nogama.

"Prekleto sranje i glupo mace. "-govori ali i dalje drži Reksa slobodnom rukom negde u visini ramena.

"Ti si kriv. Kad si lupio. ..Plaši se sirena, zbog kamiona. "-mrmljam.

"Nasloni se na mene ,dođavola. "

Mrštim se samo, zato što mu glas pocinje da se izoblicava približavajuci se i odaljavajuci, a i zuji mi u ušima.

"Sranje. "-kaže bacajuci jedan optužujuci pogled na Reksa pa opet u mene. Počinje da mi se muti pred očima opasno. "Ovo je tako sranje."

Ne osecam više noge, odšetale su negde bez mene.

Nešto mi se pojavljuje u rukama, i kad shvatim da je to moje mace, privijam ga uz sebe poslednjim trunkama svesti.

"Šta ,do kurca, da radim sa tobom?"

Gospode,koji rečnik.

*

"Ubicu je cim se probudi. "-cujem Dorin glas u blizini.

Onda cu da nastavim da spavam.

"Ali, dobro je?"-govori Nik polu zabrinuto.

Cekaj, Nik? Šta on radi ovde?