Zovite me Pinokia

7.

"Izvinjavam se."-govorim pošto uspem da se priberem toliko da bar znam kako se zovem: -"Ali bojim se da sam nešto pogrešno razumela. "

"Ne pravi se glupa."-govori ovaj izgledajući kao da je na kraju strpljenja. :-"Hvala Bogu, bar i to nisi. "

Izvini, ali šta?

Da li bi to trebalo da je uvreda ,kompliment ili i jedno i drugo?Jer sve što ja trenutno osećam može se opisati jedino kao 'ludilo'.

Definitivno sam slučajno upala u neku drugu dimenziju.

I zašto ovaj čovek mora odjednom biti toliki gad?

"I dalje ne razumem. "-govorim tonom koji bi u teoriji trebao da zahteva trenutni odgovor i natera sagovornika da odmah propeva k'o prokleti slavuj.

A ako ćemo iskreno, i sama sam na ivici strpljenja.

Karlington, trenutno ga tako zovemo u mislima, uzdiše. Pomirljivo ili iznervirano,može biti oba. U svakom slučaju, uspeva onaj deo sa propevavanjem ako je to uopšte reč.

"Pre nekoliko meseci sam za jedne lokalne novine nazad kući izjavio da imam devojku naivno misleći da ce tako novinari da prestanu da brinu jedino o mom ljubavnom životu. Odbio sam da otkrijem ko je ona zbog cega je ta vest odjednom postala neverovatno zanimljiva te su pokušali da nađu tu jadnu moju devojku među mojim poznanicama. Podrazumeva se da je nisu pronašli. "-govori toliko preko volje da moram sve vreme da ga gledam terajuci ga pogledom da izgovori svaku sledeću reč.

Ovo mi zapravo nije pomoglo, sada imam još gomilu pitanja. Naprimer, gde je to ' nazad kući '? O čemu drugom bi novinari trebalo da brinu? Zašto i kako se podrazumeva da je nisu našli? I zašto bi uopšte odbio da kaže ko je ta devojka? I konačno, zašto ovaj čovek ovde toliko brblja,ne može se doći do reči od njega.

A onda mi sine.

"Jer ne postoji ."-govorim naglas, spremna da prasnem u histericni smeh.

Koja slucajnost, a?

"Ali. ...Zašto? "-i dalje razgovaram sama sa sobom, naravno, ali dobijam u odgovor jedan veoma oštri pogled zbog kojeg pomislim da ću u roku od sledećih nekoliko trenutaka biti ubijena.

"Iz svojih ličnih razloga. "-govori jednako oštrim tonom.

Tren kasnije, taman kad sam bila spremna da počnem da se izvinjavam i molim za milost, lik se već potpuno opušteno smeška. A prošla je samo jedna prokleta sekunda.

Ovaj čovek polako ali sigurno dospeva iznad klovna na mojoj listi jezivih stvari. A klovn je bio na prvom mestu.

"Tako da možeš da nastaviš  sa tom pričom,ne  smeta mi."

Samo tako.

Ne smeta mu.

Trepnem jednom,a onda još jednom očekujući ili da prestanem da haluciniram ili da se probudim.Uzdišem razočarano kada se to ne desi. 

"Da vidimo da li sam dobro razumela,Vi želite da se ja pretvaram da sam Vaša devojka tojest da pričam okolo da jesam da biste skinuli novinare sa vrata?"-u tome je cela poenta zar ne?

"Da."

"I to moram biti ja zbog tog malog nesporazuma zbog kojeg sam rekla Vaše ime sasvim slučajno,napominjem opet,i sada sam obavezna da pristanem ?Inače dobijam otkaz ukoliko odbijem."

"Nećeš biti otpuštena."

"Ali,šta ja uopšte dobijam time?"

"Ne otkaz."-govori zbog čega ga pogledam polu iznervirano sumnjajući na to da me zajebava sa tom pričom o otkazu sve vreme ali ne stignem jer slaže ramenima u stilu niko-ne-razume-moj-humor pa dodaje :-"Dobijaš dečka o kojem možeš izmišljati koliko ti duša želi,bez posledica,sve ću potvrditi."