Zovite me Pinokia

5.

Pretpostavljam da već možete pretpostaviti moje misli i očekivanja tojest strepnju od budućnosti u tom malom kratkom vremenskom periodu za koji sam stigla od svoje kancelarije do kancelarije direktora.

U slučaju da to ne možete ili vas pak mrzi da razmišljate o tome podelicu ih sa vama.

Dakle, osim onih očekivanih poput 'ubicu se','mrtva sam',i 'Bože pomozi' javljaju se i neke poput 'Dora će me katapultirati na Alfa Kentaur' ,na primer.

Možda zvuči sebično,jer tako zapravo i jeste, uopšte se nisam setila druge strane sve dok nisam čula njen tojest njegov glas .  Naravno, mislim na mog izmišljenog dečka za kojeg se ispostavilo da nije izmišljen ali da mi nije dečko ,naravno. Više sam se mučila pitanjima kojim lažima da se izvučem iz ove situacije.

E tad sam se podsetila da ću biti izgrđena, održaće mi se lekcija o laganju a onda ću i otkaz dobiti.

Takođe nisam ni pomislila na to koliko sam sranje čoveku napravila.

Šta ako je oženjen?

Neću moći da živim sama sa sobom zbog nepravde kojoj sam ga izložila. Moraću da lažem o njegovom divnom karakteru i prelepoj duši da bih se iskupila za ovo ceo život, možda i nekoliko života.

A, šta ako je neki perverzni matorac?

Ili robovlasnik?

Šef mafije?

Ubica lažljivih devojaka?

Tu su naravno još i one sporedne ,usputne misli. Misli poput 'Povraticu'  i 'Zbog ovoga su sekretarice na lošem glasu'  i eto nas kod onog dela gde se moj izmišljeni stvarni dečko koji mi ustvari nije dečko i ne bi trebao da postoji pojavljuje.

Uspevam nekako da namestim neki nervozni osmeh iako se osećam pomalo kao da sam slučajno upala u neku drugu dimenziju a onda Kler skače na noge i privlači nam pažnju pa se okrećem ka njoj i shvatam da me strelja čudnim pogledom koji ,između ostalog, sadrži u sebi apsolutnu mržnju.

"TI si Džordžia?Zašto mi nisi rekla! ?"-pita me optužujućim tonom sada pokušavajući da me tim pogledom ubije.

"Kloi. "-ubacuje se lik te se ona okreće ka njemu - "Možeš li da se podbrines da gospođici Nikson i meni niko ne smeta narednih, recimo, pola sata? "-

Zbog upitnog završetka rečenice shvatam da se meni obraća pa ga pogledam blentavo.

Plus, tako je ljubazan.

I mlad.

"Pola sata.Da. "- govorim te se ispravljam shvatajući šta govorim. -" Mislim. ...Ustvari. ...Ne..."-

"Dakle,sat vremena. "-'pomaže' mi pa se nasmeje u Klerinom pravcu jednim osmehom od kojeg i meni zadrhte kolena a meni čak nije ni upućen.- "U redu,Kloi ?"-

"U redu gospodine. Naravno, gospodine. "-govori ova izgledajuci kao da će svakog trena da se onesvesti, zbog Čega bih se ja nasmejala da mi sekund kasnije nije uputila jedan 'Iskopacu ti oči ovom prokletom turpijom života mi mog'  pogled.

Direktor, nisam sigurna kako drugačije da ga nazovem u svojim mislma, se pomera u stranu i pokazuje mi da uđem u kancelariju, što ja i uradim koristeći priliku da ponovim sve molitve koje znam.

Želim da dobacim Kloi, ne KLER kako sam bila ubeđena da se zove,da zove neko pojacanje, policiju, vatrogasce, FBI,NASA-u, UNICEF, mrtvacnicu, ma bilo koga da me traži ukoliko ne izađem  živa za pet minuta.

Odustajem od te ideje jer bi Kloi pre verovatno doprinela tome da moje telo nikada ne bude pronađeno.

A onda me strefi poput srčke kada opet vidim muškarca ispred sebe jer izgleda potpuno isto kao moj izmišljeni dečko. Iznova ponavljam sebi pitanje kako je ovo moguće?