Zovite me Pinokia

11.

"Ja sam Elena. "-govori devojka bacajući jedan prekorni pogled na ćelavca pored sebe dok mi pruža ruku preko stola.

"Džordžia. "-govorim pružajući svoju ruku pa se grizem za jezik, trebala sam reci 'Sila' ili 'Floresita' ili tako nešto, dođavola.

"Ovo je lepo mesto, zar ne?"-govori ona gotovo odmah, očigledno želeći da priča sa mnom.

"Preskupo za mene. "-odgovaram dižući ruku u vis u pokušaju da privučem pažnju onom liku što nas je doveo ovde.

Na moje iznenađenje, ali i žalost jer sam planirala početi sa zviždanjem, ovaj me primeti iste sekunde a treba mu još samo dve da se stvori kod našeg stola tako da ne stignem ni da spustim ruku a kamoli da napucim usta.

To,takođe, privlači pažnju i Karlingtona i njegovog šta god da mu je pa moram slegnuti ramenima.

-Gladna sam . Nisam danima  jela. -

-U redu. Hajde da naručimo .-govori onaj drugi pomirljivo pa pokušava dohvatiti jedan od jelovnika ali mu ga ja gotovo otimam iz ruku.

Pokajem se istog trenutka, definitivno ne razumem jezik na kojem je napisan pa upirem prstom nasumice govoreći pri tome 'hoću ovo,ovo, ovo ,ovo i ovo' a onaj jadni konobar zdušno klima glavom iako mu vidim u pogledu kako preispituje svoje životne izbore koje su ga doveli do toga da se nađe pored mene u ovom trenutku.

"Cura ti baš gladna. "-prokomentariše ćelavi a Karlington se nasmeje potpuno izveštačeno zavaljujući se u stolici , usput prebacujući ruku preko naslona moje.

"I meni isto. "-obrati se konobaru koji posle toga izgleda zabrinuto za naše duševno zdravlje.

I ja sam, ako ćemo iskreno.  

Cura naručuje neku salatu, pretpostavljam, a njen gospodin odmah naručuje i flašu.

"Zar nije malo rano za piće, dragi? "-govori devojka čim se konobar odaljava.

"To je za sve nas. "-govori ovaj pa se nasmeje široko prvo meni, kao da bih ja trebala znati o čemu priča, a onda i Eleni.

Ja je pogledam upitno, što ona uhvati i samo prevrne očima a onda se naginje preko stola ka meni jer ovo dvoje počnu nešto svoje.

"Pa,kako ste se vas dvoje upoznali? "-pita me.

"Pokupio me na ulici. "-promrljam.

"Ozbiljno. "-kaže pošto se nasmeje misleći da se šalim.

"Najozbiljnije. Ima možda pola sata. U centru na ćošku. "-pogledam Karlingtona koji gleda mene namršteno pa ga udaram snažno među rebra. Nisam to htela, htela sam da ga lupim po ramenu, ali mi je ono zasmetalo budući da je i dalje na naslonu moje stolice "Prvi put u životu ga vidim. Ali,ono, pomenuo je da će biti hrane. "

Žena pogleda Karlingtona, koji ako niste primetili nije ni trepunuo na moj udarac, pa pogleda muškarca pored sebe koji zeva u mom pravcu tako da moram da se zapitam imam li neku odbranu u blizini a onda se opet nasmeje ovaj put nesigurnije.

Vidim kako diže ruku na sto prekrivajuci njome muškarčevu kao da traži podršku od njega i onda vidim nešto što sam odmah trebala potražiti.

Venčani prsten.

Potražim i drugi, na njegovoj ruci i kada  nađem potpuno identičan njenom osetim se ka najgora osoba na planeti.

Oh, dođavola. Ovo nije takav sastanak.

Ja sam debil.

Kad mi to dopre do mog sporog mozga, shvatam da je moj plan beskoristan, a postoji i velika šansa da sam sve vreme trebala da ćutim ko zalivena umesto da sabotiram Karlingtona.