Psychotic (Serbian Translation)

Chapter 5.

Ulice su bile prazne i ispunjene nicim ali je obilni sneg padao velikom brzinom sa neba. Setala sam, svojim kaputom cvrsto grleci telo, zadrhtala sam ispod kaputa brojeci sekunde koliko mi treba do svoje kuce i toplog kreveta. Bio je drugi dan i moja glavobolja se vratila. Pomislila sam da bih mogla ubrzati korak kad sam cula dozivanje mog imena.

"Rose! Hej Rose, sacekaj!"

Ko je to dodjavola? Okrenula sam se da otkrijem misteriju i pronasla sam veoma privlacnog Jamesa prekoputa mene. On je bio poprilicno visok, verovarno oko dva metra (tamo pise six feet ali ne verujem da je bio visok skoro sest metra tako da sam stavila oko dva ketra jer je to logicnije) sa uredno prljavo-pkavim kosom i ocima boje mora. Takodje bio je i lepo gradjen. malo jace ali ne i previse, i imao je verovatni oko 24 godina.

"O cao Jamese. Sta radis ovde?" upitala sam.

"Prolazim ovuda kako bi uhvatio voz za kuci. Sta je sa tobom?"

"Moja kuca je samo pet blokova odavde, obicno idem ovim putem takodje."

"O, kul. Trebali bi smk da idemo zajedno od sada." rekao je i poklonio mi slatki osmeh. James je uvek bio nespretan u blizini mene, ali bilo je slatko.

"Da volela bih to." rekla sam i poceli smo da hodamo do moje kuce. Bili smo toliko blizu da su nam se ramena dodirivala svakog trena. Zbog njegovih ranijih pogleda ocekivala sam da ce me pitati nesto o razgovoru sa Harryjem, ali nije.

"Pa ponovo si pocela raditi u Wickendalu i Gospodja Hellman izgleda zadovoljna tobom." reko je. "Mislo sam da ne moze niko da joj se svidi."

"Hej ne izgledaj iznenadjeno. Moze se dogoditi da bude vrlo ljubazna osoba."

James se zakikotao i to je bio jedanod najlepsih osmeha koji sam ikad cula.

"Uostalom zasto mislis da joj se svidjam?" pitala sam.

"Ne znam." rekao je, izdahnuvsi ostavljajuci beli trag u vazduhu. "Mozda joj se ne svidjas, mozda te mrzi malo manje od nas ostale."

"Da li da to prihvatim kao komplimet?"

"Da, to je trebao biti kompliment." Nasmejao se.

Razgovor je bio ispunjen smehom i kikotanjem, i to je promenilo moje misljenje, zaista mi se svidja James. Bio je nezan i lep.

Proredjen hladan vazduh i ledene pahulje padale su po mojoj kozi sto me je nateralo da zdrhtim.

"Hladno ti je?" upitao je.

"Ne dobro sam." slagala sam.

"Evo uzmi moju jaknu." ponudio me je skidajuci je sa tela.

"Ali bice ti hladno!" pobunila sam se.

"Neka mogu to podneti." osetila sam toplotu kada je jaknu stavio preko mojih ledja. Pristala sam pustajuci da se ugrejem u njegovoj mirisnoj odeci. Ali on je zadrhtao i osetila sam krivicu.

"Evo." rekla sam zatim povukla jaknu i preko njegovih ledja privlaceci nas blize. Bilo je toplije. Nakon sto smo hodali u tisini neko vreme, ne neugodnoj vec onoj smirujucoj tisini, James je progovorio.

"Pa stanica je ovde. Valjda nam se ovde putevi rastavljaju." nakezio se.

"U redu. Vidimo se kasnije. O, tvoja jakna..."

"Ne, zadrzi je. Samo, ponesi je sutra bicu ja dobro do kuce."

Pogledala sam ga na sekund, razmisljajuci da li da se raspravljam sa njim o jakni ovde na stanici citavu noc ili ne. Ali odlucila sam ne.

"Okej, hvala."

"Nema na cemu. Vidimk se sutra."

"U redu, laku noc James."