Psychotic (Serbian Translation)

Chapter 44.

Prevodila sam brzooo, paa ako naletite na greške u pisanju  ne zamerite xD

____________________

HARIJEV POV

Wickendale je bio ispunjen čuvarima i radnicima i tim stvarima. Kao da bube u pukotinama zidova puze kroz uske hodnike i ogromne prolaze. Ako Rouz i ja jednostavno ''pobegnemo'' da nas neko od njih uhvati bilo je neizbežno. Naravno, postojala je i šansa da pobegnemo od njih, ali bilo je veoma slabo. Da dva pacijenta grozničavo trče za svojim životima i da prođe neopaženo bilo bi čudo. I nismo imali čudo koje bi trošili.

Ali pacijent i čuvar bi jedva bilo ispitivano. Pa, zato sam morao da ubijem Džejmsa. Da ga samo uspavam sedativom možda bi uspelo, ali bilo mi je dosta igala. Tako da opcija B; ubiti ga i osigurati nače šanse za bekstvo. Alisam bar taj razlog dao sebi što ga želim mrtvog.

Kada se Džejms predao,nemoćan da reaguje pre mog prvog udarca, kidajući strah u mojim zglobovima ispod njegove kože delovao je osnažujući. OVo je bilo jer je moj uspeh značio da smo bliže bekstvu. Jer svaki put kada bi se teturao nazad značio je da smo bliži da napustimo ovo mesto.

Nastavio sam da pričam to sebi. Pa šta što sam osetio malo uzbuđenja i zadovoljstva znajući daću ubiti čoveka ispred sebe? Bilo je zadovoljavajuće jer sam konačno dobio osvetu na osobi koja je skoro jednom rukom unuštio jedine dve osobe koje samikada voleo. Sjebao je moj život i sada ću to da završim.

Ali ipak, nakon svih izgovora koje sam dao sebi, znao sam da to nije bilo sve. Sem čežnje da odem i sem osvete, tu je bilo još nešto.

Pogledao sam u Džejmsa koji sad ovakav, rukom trlja svoju vilicu. Njegove oči su bile širom otvorene i zbunjene kada me je video da stojem pred njim.

''Št-'' počeo je ali moja pesnica je ponovo udarila na suprotnu stranu. I pakleno me je bolela ruka, ali alarmantni bol je bio dobar znajući da je Džejmsu gore. Glava mu je otišla pozadi i nekoliko kapljica krvi je palo iz njegovih ustanjegovo telo se ponovo pomerilo, ali um mu je ragovao brzo, rukom je posegao prema malom pištolju na struku. Bio sam brži, ipak.

Moja stopala su se pomerila i šutnuo sam ga u glob pre nego što je mogao u potpunosti da ga izvuče. Oružje je skotrljalo na pod. Džejms je zagroktao zbog udarca i držao svoj zglob jednom rukom kako bi umanjio bol. Ali znao je bolje od toga, brzo je osobodio obe ruke i branio se. Sada je bio spreman da uzvrati borbu. Znao je šta sam radio i pokušaće da zaustavi to. Imao sam nešto što on nije. Imao sam svež adrenalin koji pumpa kroz mene i hitnost bekstva sasekla je moj um. Bio sam besan, i imao sam cilj. Svi razlozi koje je imao bili su da brani sebe. I to neće biti dovoljno da se spase.

''Hari, stani,'' zahtevao je, glas mu je jak. ''Ne moraš da radiš ovo. Dozvoli da te vratim u ćeliju.''

Nisam mogao zaustaviti kikot koji je došao duboko iz mojih grudi, osmeh se formira na mojim usnama. Da me vrati u ćeliju? Da li je on ozbiljan?

I tada sam zadao još jedan udarac.

Ovog puta Džejms nije zapitkivao niti je bio ošamućen. Ovog puta je odreagovao, i uhvatio me nespremnog. Jačina njegove pesnice došla je do mene, udarajući moju stranu mog lica sa toliko snage da sam se prevnuo nazad. Obraz mi je ožaren. Da li me je on upravo jebeno udario? Bol u mojoj vilici je to potvrdio, izazivajući bes. Počelo je negde buboko sa mnom, ključa u vrelim bičevima. Vatra koja je buktila izlila se u sekundi. Nakon svega što je uzeo od mene, nakon sveg akroz šta sam rošao zbog njega, nakon Emili i nakon Rouz, on misli da ima pravo da podigne prst prema meni. Moja pesnica se stisnula i moja vilica se zategla i moji mišići su se ispupčili. Okrenuo sam glavu na stanu i pljunuo krv, brzo, i odmah sam se vratio Džejmsu. Jebenom Džejmsu.

Zakoračio sam prema njemu i u uzvratio udarac, svaljujući na njega svu snagu i brzinu koja je prouzrokovao moj bec. Zglobovi su mi padali na njega za zadovoljstvom, dok sam osećao kako mu kosti puckaju pod mojim pesnicama.

I to je bila poslednja realnost koje se sećam. Slika čoveka koja mi je donela mnogo mržnje, mnogo besa i mnogo bola. Odjednom se pretvorio u drugačijeg čoveka koji je imao iste opasne akcije. Odjednom nije bio čuvar u tamno plavoj uniformi. Odjdnom mu je kosa postala tamna kao i moja. Kostur mu je postao višlji i telo mu je postalo veće. Neobrijana senka se pojavila blizu njegove vilice i duboke bore su se ocrtale na licu- činilo se da ima 20 godina više u sekundi.

Odjednom to nije bio Džejms Helmen, ali bio je moj otac. Nisam gledao u čuvara koji je u pozadini Wickendalea, već u moju staru kuću gde moj otac pijan spava na kauču. Posekotine na njegovim zglobovima, polomljene boce na podu i šibica u mojim rukama. Tukao je moju voljenu majku bezbroj puta, kao rezultat jer je pokušavala da me brani. Ali bilo je situacija kad nije uspela, kada je primila modrice i povrede zbog mene. Ovaj monstrum ne samo da je iskoristio svoju ženu ali i jedinog sina, ponekad to stanja da je došlo do bolnice.

U tom momentu bio sam i u realnosti i u prošlosti. Palio sam šibice, i udarao sam Džejmsovu glavu o zid. Izbacio sam kovitlajuću vatru na majcu bolesnog čoveka dok sam gurao čuvarevo telo po podu.

Ali takođe sam bio negde drugo, neko mesto koje nije ni prošlost ni budućnost već nešto večno. Bio sam uzbuđen . bio sam preterano zadovoljan, sa vrtoglavom srećom prouzrokovana ugledavši kraj. Sve njihove greške, svi njihovi zlobni postupci, svi njihovi bolesni zločini, pogoršava se u dim vatre i krv koja kaplje. I to je bilo moje izvođenje.

Na oba mesta sam stajao da vidim šta sam radio. Moj otac je vikao i vrteo se dok je njegova koža gorela, šteta je već učinjena van popravke. I Džejms je ležao bez svesti na podu. Vilica mu je bila neprepoznatljiva i nos polomljen. Glava mu je bila zabačena u neobičnom uglu, tamno crvena krv curi uz odvratnu sliku.

Deo mene se nije složio s tim zadovoljnim osmehom. Tata je bio mrtav, a takođe i lepi momak Džejms, konačno primaju bolove koje su drugima zadavali.

Uskoro sam se vratio potpunoj realnosti, nisam baš siguran šta sam radio ali sam bio siguran da je Džejms mrtav. Zavukao sam ruke iza njegovih ramena, povlačeći ga zajedno sa njegovom krvlju i polomljenim kostima izvan vidika.


ROUZIN POV

Bila sam bolesno zabrinuta. Stomak mi se okretao i mučnina je širila valove preko mene. Svaki zvuk me naterao da poskočim i svak sekunde moji živci su bili napetiji. Brojala sam sekunde dok Hari konačno ne uđe na vrata što je trajalo kao očajna večnost. Moja ruka je zahvatila sto gde su bile torbe zbog nervoze.

Hvala nebisama za Kelsinu i Lorinu pomoć jer su se snabdele za nas. Svaka je bila napunjena garderobom, nešto novca, glavnim stvarima kao što su četkice za zube i tamponi, boce sa vodama i nešto hrane. Bilo je prično puno stvari za dve male spakovane torbe, ali nisam se žalila.

Ono za šta bih se žalila jeste Harijev spor  povratak.  Kada će, pobogu, doći? Prošlo je dobrih dvadeset minuta, i nisam želela razmišljati da je Hari fizički nekoga ubio za toliko dugo.

Vrata su se jednom otvorila. Poskočila sam, uplašena ko bi mogao biti sa druge strane.  Srce mi je udaralo u grudima i potopljeno je kada sam videla poznatu uniformu čuvara, ovaj čovek čak nosi policijski kačket koji samo nosi polovina zaposlenih. Tamno plava je bila nepogrešiva. Čuvar je poslat ovde da uništi plan.

Ali uskoro moje srce se polako vratilo u normalu, ruke su mi postale mirnije, nisu se nervozno tresle. Jer te kovrdže koje su virile ispod kačketa, ta visoka mišićava figura, i taj uzbuđeni osmeh nije mogao biti bilo čiji. I niko ne bi mogao izgledati toliko seksi u jednoj od tih neprijatnih stražarevih uniformi.

''To je neverovatno,'' počela sam bez razmišljanja. Hari je tiho  zatvorio vrata za sobom i prišao je.

''Izgledaš kao čuvar. Sa tim ugašenim svetlima, niko ne bi primetio razliku.''

''To je bila poenta,ljubavi,'' rekao se uz zadirkivajući osmeh. Nisam uspela da potisnem osmeh.  Do sada je sve bilo savršeno, i bilomi je lakše. Ubijanje Džejmsa da bi uzeo uniformu bilo je lakše nego što sam mislila.

Ali ipak sam morala da pitam. ''Pa, da li si, uh-'' počela sam.

''Da,'' Hari je tiho odgovorio. ''Mrtav je.''

Oh. Soba je ostala tiha na momenat. Ali samo na momenat, videvši da nemamomnogo vremena. ''Hajde,'' Hari je rekao. Pre nego što je završio pogledao je prema stolu,ugledavši paklicu cigareta i upaljačkoji su odvojeni od stola, verovatno Kelsina ili Lorina ljubaznost. As osmehom stavio je cigarete u torbu a upaljač u džep. ''Drži torbe iza leđa ovako,'' nastavio je. '' Zgrabiću tvoj zglob iza tako da će uglavnom biti pokriveni, posebno u mraku.''

klimnula sam glavom i uradila kao što je rekao. Dozvolila sam Hariju da drži moje zglobove iza mojih leđa dok sam držala torbe u rukama između nas. Ako svetlaostanu ugašena dok su torbe i Harijevo lice skriveni u odsustvu svetla, trebali bi da prođemo bez mnogo pitanja. Dva pacijanta su bila opasna, ali čuvar koji prati pacijanta bila je opasna stvar koja je već sređena.

''Spremna?'' pitao je. Klimnula sam, znajući da me ništa ne može pripremiti za ono što treba da se desi.''Okej, samo busi mirna i prati me. Uskoro ćemo izaći odavde, Rouz, obećavam.''

Njegov glas je bio umirujuć i ja sam mu verovala. Ali to nije menjalo zabrinut talas koji je prešao preko mene kada smo izašli iz Kelsine kancelarije. U Wickendaleove hodnike. Hari u svojoj maski a ja u običnoj uniformi, izloženi svakome ko može proći.

Nakon nekoliko sati proučavanja mape, oboje smo se kretali krz poznate krivine i ćoškove da bi došli do odelenja C.  Svaki korak je delovao kao večnost, kao da je živi pesak kroz koji hodamo.

Skrenuli smo iza ugla, i tamo, na kraju hodnika je bio radnik. Potrebne su mi Harijeve utešne reči, ali nije mogao reći neku. Nisam ga mogla videti iza sebe, jedini dokaz da je tu bila je toplina njegovog tela i žuljevi ruku na mojim zglobovima. Ali kao i uvek, našao je način na uveri polako trljajući svoj palac po mojoj koži, kao da mi govori da je okej i da nastavim. Tako sam i uradila.

Korak nakon koraka i devojka, sluga, bila je nekoliko koraka dalje. Mogla sam osetiti Harijevu brigu pomešanu sa mojom u vazduhu između nas. Ali bilo je nepotrebno, žena je prošla bez ijednog pogleda. Pfff.

I ponovo, nekoliko hodnika dalje. Čuvar je prošao, uputio skeptični pogled,ali je nastavio. Niko nije prepoznao Harijeve nezaboravne crte ispod tamno crvenog svetla, misleći da radi svoj posao i da me vodi u ćeliju. Ramena su mi bila opuštenija svaki put kad prođemo radnika. Harijev plan je funkcionisao kao vradžbina i samo sam mogla da zamislim iznos sakrivanja i trčanja i nevolja na koje bismo naišli. Bilo jee dosta ljudi koji su tumarali okolo i pokušavali da uvedu  red u ovo ludilo bez struje.

Jedan od tih ljudi je bio Brajan. I to je stvorilo očiglednu brigu. Jer on je znao mene, znao je Harija  i znao je šta planiramo. Oči su mu se smanjile dok je gledao kroz tamu u Harijevo lice. Da, on je znao.

Hari i ja smo počeli da paničimo, bila sam sigurna, zbog znaka. Ali Brajan nije stao. Gledao je u Harija i znao je da ovo nije dobro i ipak je prošao pored nas.  Kao da je nekako znao da je dobra stvar ako nas pusti. Uvek sam znala da mi se Brajan sviđa na neki način.

Htela sam da pitam Harija šta on misli o ovome, ali nisam mogla da rizikujem. Plus, bio je  još jedan čuvar blizu nas u hodniku. I on nije bio Brajan.

''Hej,'' rekao je Hariju, kao da ga optužuje za nešto loše. Sranje, sranje, sranje, sranje. ''Šta to radiš?''

Čuvar nije bio poznat. Očigledno da je bio od većeg značaja nego ostali.  Verovatno predvodi stražare Wickendalea, to je sve što znam. Ali možda nije poznavao Harija. Možda je samo želeo da se uveri da ovaj nepoznati čuvar radi ono što bi trebalo. U svakom slučaju, grudi su mi rasle i padale brzo i adrenalin je pumpao kroz moje nervozne vene.

''Vodim ovog pacijenta nazad u njenu ćeliju, gospodine,'' Hari je lagano rekao. ''Trčala je sa grupne terapije kada je nestalo struje.''

Bila sam duboko impresionirana Harijevim samopouzdanjem. Ali još nisammogala biti opuštena. Drugi čovek mu je uutio pogled, kao da mu je Harijev izgled poznat i samo je pokušavao da ga se seti. Ali, nakon nekoliko minuta je klimnuo. ''U redu, hvala.''

''Nema problema, gospodine,'' Hari je odgovorio. I prešli smo put. Izdahnula sam kadaje jednom otišao i ramena su mi se opustila. Hari je pritisnuo moju ruku u olakšanju naše male pobede. Ali bilo je rano za to.

Jer nakon nekoliko momenata bilo se prisustvo čovekovih koraka. Zaustavio se. Hari je počeo da hoda brže, gurajući me uz njega. ''Sačekaj minut,'' čovek je vikao za nama i sada imam osećaj da je prepoznao Harija. ''Hej!'' Uzviknuo je i koraci su ponovo nastali, ali sada brže dok nas juri.

Hari i ja smo počeli da bežimo.


HARIJEV POV

Jebem ti. Sranje. Prokletstvo.

Sve je išlo glatko u našim planovima do ovog momenta. Sve je bilo na traci, sve je teklo po planu do sada. Ali ovaj jebeni kreten od čuvara je morao da to uništi. Nije mogao samo da prođe i sačeka jednu sekundu da mi skrenemo iza ugla pre nego što je odlučio da nas juri.

Ali mi nećemo odustati.  Jebeno ćemo trčati. Nisam uništio svaku našu nadu, sve naše planove i sve naše čežnje da odemo odavde zbog ovog jebenog čuvara. Ali bio je iznenađujuće brz i moja loša pluća su bila pokvarena zbog crnih ostataka nikotina. I Rouzine kratke noge zajedno sa njenim nedostatkom prave hrane i vežbe zbog ovog usranog mest, nije proizvelo baš veliku brzinu. S druge strane, čuvar je bio brz.

Brži nego što sam mislio,zapravo, kada je njegova ruka dohvatila moje rame stomak mi je potonuo. Jebem ti.

Povukao me je snažno i moje ruke su izgubile Rouzine zglobove u tom procesu. Nisam imao ideju odakle mu igla u rukama, ali verovatno iz futrole sa stvarima za mučenje. Nisam ni znao da je drži dok nije bila u mom ramenu i bio sam spor da je zaustavim.

Ali nisam bio toliko spor da izvadim taj predmet. Očigledno da sam bio muškarac i  bio sam čudno maskiran i namestio sam se umeto Rouz. Tako da je prvo pogledao u mene. Čovek je i dalje bio kocentrisan prema njoj dok je bila slobodna da trči hodnicima. Pogledao je na trenutak sa mog ramena prema njoj i da dešifruje gde ide. Loša greška.

Iskoristio sam njergov pogled kao šansu i brzo izvadio iglu iz ramena i zabo u njegov vrat kada je pogledao pozadi. Posegnuo je za  futrolu, davajući sedativima malu stimulaciju, stegnuo sam pesnicu i udario ga u lice i oborio ga na zemlju. I nestao je kao svetlost.

Ali pola droge je bilo u mojoj krvi, takođe. ''Hari!'' Rouz je vikala, obrušavajući se ka meni. ''Da li si dobro?''

''Rouz, idi. Moraš da ideš odavde.''

''Šta i da te ostavim ovde? Ne mislim tako,Hari,'' rekla je.

''Već ima lekova u mom sistemu, pašću u nesvest svakog trenutka. Moraš da ideš, Rouz.''

''Pa, ne idem odavde bez tebe!'' Rekla je, oči joj se već pune suzama, uprkos stresnoj situaciji. Bol iza njenog glasa na samu pomisao me ubedio da neće otići, bez obzira šta ja rekao.

''U redu, '' izdahnuo sam, kapci mi već postaju teški. ''Idi u onaj orman za zalihe tamo. I sakrij se.''

Znam da ima neko skladište preko hodnika. Bilo je daleko za mene da hodam, ali Rouz bi uspela.

''Ali ti-''

''Rouz, moraš da mi veruješ. Idi tamo i čekaj me, ja ću doćii i pronaći ću te. obećavam, kada se probudim naći ću te. samo ostani tamo,''  strogo sam naredio.

Bilo joj je teško da prihvati, rekao bih. Ali nije bilo izbora. Ne može me sama povući, ne bih mogao da hodam do tamo kada se onesvestim, a ona neće ostati ovde i rizikovati sve što smo uradili zbog moje glupe greške.

''Obećavaš?''  Pitala je.

''Obećavam. Veruj mi.''

Klimnula je, suza joj pada niz obraz. Tada su mis e oči zatvorile i pao sam na pod. Rouz me uhvatila pre nego što sam se preturio, ublažavajući moj pad.

Tamo sam ostao nasonjen na zid. ''Volim te,'' brzo je rekla. Njene male ruke obuhvatile su moju vilicu i poljubila me brzo sa toliko ranjive strasti da me je skoro da je skoro probila moju ukočenost. ''Volim i ja tebe,'' nekako sam rekao kroz šapat kada se odmakla. I konačno, znao sam da je poslušala zbog nedostatka njene topline. Video sam zamagljenu sliku Rouz kako trči do ormara sa dve torbe u rukama, zvuk još jednog čuvara kako mi prilazi dolazi iza mene.

 I to je poslednja stvar koje se sećam pre nego što mi je sve postalo crno.  

_____________________________


Brajan je legenda! I nadam se da je on taj čuvar koji je prišao Hariju kad se on onesvestio. 
Prevod kao i uvek by mee xD Jelena*

Sledeći deo ima 7 strana :O Počinjem već sutra da bi objavila u nedelju,ako stignem možda i u subotu. (obavezee :3) Kažite sad da vam ne izlazim u susret. ;)