Psychotic (Serbian Translation)

Chapter 47.

Strah. Prošao je neki vremenski  rok otkako mi je postalo ugodno sa mojim danima koji su trulili iza zidova zgrade u kojoj sam živela. Osetila sam taj strah uglavom zbog Harija. Uplašena onoga što su mu radili, onoga što je on uradio, gde ga vode, kako će biti kažnjen, koje će biti posledice njegovih akcija. Ali ovaj strah nije bio zbog Harija.

Ovog puta je moje srce lupalo sa tim načinom straha koji potresa tvoje kosti i čisti ti razum.  Strano peckanje učinilo je da mi se kosa pozadi, na vratu podigne i da mi stomak potone. Ovog puta protivnik je dozivao moje ime, prateći moje korake. Ovog puta je bilo previše tamno da vidim ko šapuće iza mene.

''Rouz,'' još jedan glas je progovorio, ali sada je to bio Harijev. Bilo je oprezno, kao da ako kaže previše glasno, nepoznata osoba bi mogla da napadne.  ''Jebeno se kreći koliko god brže možeš,  ne gledaj iza.''

Bila sam srećna što pratim njegove naredbe.  Kopala sam rukama po prljavštini i udarila o zemlju. Naterala sam svoje telo da ide napred i gurala, što bi moglo biti prilično bukvalno, za moj život. Ključajuća panika rasla je mojim venama i nisam mogla ništa sem da se krećem brže.

Hari je, takođe, ubrzao svoj tempo. ''Samo nastavi, Rouz,'' rekao je užurbano, zabrinjavajuće reči  su iznad zvuka našeg napora. Zvučao je uplašeno i potrešeno , na način koji nikad nisam čula kod njega. Morala sam da podsetim sebe da i on može da oseća strah, takođe.

I znajući da je i on uplašen, samo je više pojačavalo ono što ja osećam. Žena, mislim da je žena, nije davala dalje naznake svog prisustva. Ali znala sam da je ona tu. Ako stanem i slušam, samo ču čuti jezivo povlačenje po podu. Ali nisam mogla čuti zbog svog pokušaja bekstva. Pa, sam se za kratak trenutak zapitala da li sam umuslila daje neko vikao moje ime kao što sam umislila istu buku u hodnicima Wickendalea.

Ali, ne. Ovo je stvrano. Hari je to znao takođe, i nije samo delio moje zapažanje već i strah. Ili ona nije postojala i Hari i ja smo ludeli, ili je postojala i pratila nas je. Nisam znala koja je misao strašnija.

Nisam imala vremena za to razmišljanje, samo sam nastavila da puzim napred, srce udara, adrenalin raste, brže nego što sam ikada u životu. Osećala sam se kao divlja zver, grebem kroz prljavštinu da napravim opasan juriš kroz ovaj zauzet tunel. Moja jedina udobnost, iako ništa ne može biti udobno u ovoj situaciji, bio je zvuk Harijevog kretanja ispred mene.

Ali uprkos tom ponovnom potvrđivanju, osetila sam električni intezitet kroz nerve i srce kao smetnje. Mogu da zamislim i skoro osetim kako me je zgrabila za zglob, ruka joj je par inča udaljena, puzi i traži me kao što sam i ja tražila kraj Wickndaleovom hororu.

Činilo se kao milion srčanih udara, nenormalno teško disanje, i sati gorećeg osećaja u mišićima, kasnije smo stigli do kraja. Hari je prestao da se kreće. Ja sam stala da se krećem. Bio je to ćorsokak. Kada je jednom bila tišina, shvatila sam da nije toliko blizu. Ali i dalje smo čuli sa dna tunela čudno škripanje; nije odustala od praćenja.

''Šta je to bilo, jebote?'' Hari je jedva izgovorio, mahnitalo tražeći zid koji vodi van.

''Ja-'' počela sam, treba mi dah. ''Nemam pojma.''

''Sranje,'' rekao je. ''Ne dozvoli da dođe blizu tebe; izlazimo i trčimo.''

Klimnula sam, glava okrenuta nazad u pravcu prema stranom zvuku i šapatima. Ništa me nije odvajalo od te žene. Ništa. Srce mi je divlje lupalo zbog straha i panike, glava mi je samo u pravcu odakle smo došli. Privukla sam se bliže Hariju, gledajući za neki znak od nje, što je bilo teško jer je bio mrkli mrak. Bio je to strah gde nisi mogao da misliš, i svaka buka ili pomeranje u tami je samo dodala nervozu tvojim nervima. Bio je to strah koji je zahtevao tvoju pažnju dok se nije slegao. A, ovo se još nije sleglo.