Psychotic (Serbian Translation)

Chapter 45

Mogla sam samo da vidim crno. U uskom ormaru nije bilo svetlosti. Samo tama. Obešena je u vazduhu sa jezivom tišinom, guta me kao gust jorgan u vreloj letnjoj noći. Očajno sam želela da uklonim zaklon i udahnem svež vazduh, izađem iz zapušene sobe i potražim Harija. Ali nisam mogla, jer nisam imala ideju gde bi mogao biti. Bilo je bolje da ga čekam ovde i da mu verujem nego da me uhvate i upropastim celu ovu stvar.

Tako da sam stajala i čekala. Čini se kao da su prošli  sati od kad sam uzela oružje od nesvesnog čuvara i došla u ovu prokletu sobu. Od tog momenta sam u najdaljem uglu, iza krpa i metli i smeća dok sam ga čekala u zagušljivom mraku.

Nisam bila sigurna da li je Hari dobro, ali samo sam čula kada su ga zgrabili čuvari i prošli pored vrata. . nisam sigurna gde je sada. Nisam sigurna ko ga ima i kako će doći do mene. Nisam bila sigurna kako se osećam jer je ubio drugog čoveka, nebitno koga,pre par minuta.

Ali bila sam sigurna u to da mu verujem. Ako je obećao da ćemo pobeći, imala sam nadu da će se to desiti. Jer nikad nisam upoznala nekoga sa toliko strasti, toliko inteligencije i mnogo odlučnosti kao on.

I dalje sam brinula i sumnje su se grebale kroz moj optimizam. Svaki mali zvuk naterao me da poskočim, dodavajući nervozu živčanosti koju sam već osećala. Ruke sumi bile znojave i osetila sam mučninu. Bez obzira koliko sam verovala u svoju nadu, bila sam kao olupina. Svaka mala škripa bila je predstojeća smrt i svaki korak koji sam čula je bio je pogled na kazne kao posledice što je učinilo da moje srce preskoči u grudima. Ako neko proveri ovu sobu zbog nekog razloga biće to povratak u moju ćeliju nakon užasne kazne g. Helmen. I bićemo zaglavljeni ovde. Kelsi i Lori će izgubiti svoj posao. Biće to potpuna katastrofa.

Slika Harija ispod gumenog biča i da se trese pod grubom električnom strujom vrtele su se kroz moj um iznova i iznova, zajedno sa pitanjima kao što su, da li je on dobro? Da li je bezbedan? S kim je? Šta mu rade? Kako će se vratiti ovde? I šta ako ne dođe?

Očajno sam želela da prođe kroz ta vrata i da konačno odemo odavde tako da će moje brze misli biti olakšane. Čekala sam i čekala i činilo se kao večnost, ali se ništa nije menjalo. Ormar je i dalje bio ispunjen samomojim nervoznim dahom.

Ali, konačno, što je bilo samo nekoliko sati koji su se činili kao dani, čula sam kvaku kako se pomera. Zadržala sam dah, moleći Boga da je to Hari.

Vrata su se otvorila. Samo za jedan kratak momenat, dovoljno da, ko god da je, uđe unutra.

Taman sam htela da kažem njegovo ime, kaoolakšanje. Bio je ovde. Na bezbednom je.

Ali uhvatila sam sebe na sekundu pre pre nego što se desilo. Jer ova osoba, njen kostur se oblikovao zbog tamnog crvenog svetla, nije bio Hari. Stomak mi je propao. Ono u šta sam sigurna jeste da je ova osoba imala veću građu tela, višu, više krupniju. I  nije bilo znakova razbarušenih kovrdža na vrhu njegove glave.

Zadržala sam dah i nagela se uz zid, hvatajući oružje koje sam uzela uz grudi. Bezimeni čovek je ušao unutra i zatvorio vrata za sobom. O, ne. Oh, sranje.

Srce mi je tako divlje lupalo u tihom prostoru da sam bila sigurna da ga može čuti. Bio je to drugi pacijent, to sam znala. Neko go je ušao ovde da bi pobegao od čuvara, baš kao i ja. Nisam znala iz kog odeljenja je, i nisam znala koliko je opasan.

Tama se ponovo vratila kada su se vrata zatvorila za njim. Ali ovog puta, nisam bila sama u ormaru.

Nije me još primetio. Sve što je prolazilo kroz moju glavu bila je gomila psovki koju bi samo Hari koristio, u panici i strahu. Nije bilo ništa što bih mislila, sem da držim usta zatvorena i nadam se da on ode. Čula sam kako je duboko disao, kao da je trčao. Bila sam zahvalna zbog toga jer je nadjačavalo svaki zvuk koji bi možda potekao od mene. I ak se desi da čuje ili oseti ili pogleda okolo i da shvati da je još jedna devojka ovde, možda me ne bi povredio. Možda je samo želeo da pobegne, krio se nekoliko minuta i onda bi otišao.

Ali uskoro je postao tih, ova anonimna osoba je bila oko 5 koraka dalje od mene. Disanje mu je usporilo. Srce mi je zalupalo u grudima i pokušala sam da ne paničim, davajući sve od sebe da obuzdam disanje. Molila sam se Bogu da radim dovoljno dobar posao da budem neprimećena.

Ali odjednom sam osetila kako se kreće. Ne fizički, ali bilo je nešto u vazduhu. Smena u napetom kretanju, treperenje u mraku. Zadržala sam dah.

U mrtvoj tišini čula sam kako se krpa pomera. Definitivno je okrenuo glavu. I mogla sam reći zbog promene u vazduhu, okrenuo je lice prema meni. Znao je da sam ovde.

Progovorio je kroz tanak, hrapav šapat koji je povukao hladnoću iz moje kičme. ''Mogu da čujem kako dišeš.''


HARIJEV POV

Moje oči se se lepršavo, postepeno otvarale. Bilo je zamagljeno svaki put. Borio sam se da se probudim, nešto bitno pokušava da stisne put u mojim oblačnim mislima. I onda bi se zatvorile kao da klizim nazad u nesanicu. Lutao sam između stvarnosti  strane, male kancelarije kao sobe snova sa Rouz i smehom i sunčanim plažama. Kada sam sanjao, krasio je taj beli kupaći kostim, jedan od tih novih bikini stvari.  Njeni dugi tamni pramenovi padali su niz njena leđa i trčala je niz praškasti pesak, vriskala je i smejala se dok sam je jurio. Osetila se sloboda, samo nas dvoje, izazivali kapljice vode kako smo odlazili. I onda sam se vratio u sobu sa crvenim zidovima i neudobnom stolicom, ruke su mi iza leđa.

Onda su stvari ponovo postale zamagljene, i ja sam lizao sladoled, držeći je za ruke dok smo hodali ispod lebdeće noći sivog neba koji je iznad.

I opet nazad u realnost. U i izvan nesvesti sam dolazio, moj um se bori protiv droga koje su pokušali da mi ubrizgaju. Radije bih ostao u snovima, ali morao sam da podsetim sebe da Rouz nije zapravo u mojoj podsvesti. Bila je tamo negde, negde van ove sobe gde se nada da ću doći po nju. Tako da sam se borio protiv tubornosti i sedativa koji su polako počeli da slabe. Stvari i dalje nisu bile jasne i glava mi je bila teška, ali bio sam budan.

I onda su zidovi počeli da se razvedravaju. Bili su obojeni nekom bordo crvenom bojom. Podigao sam glavu žmirkao kroz maglovitost, ugledavši jedan stari sto ispred mene sa kožnim bičem. Još nekoliko stolica i stolova bili su raštrkani uz zid. Jedan sto je bio pored mene,mala lampa sa baterijama na njemu. Soba je delovala baš za ispitivanje. Stolica na kojoj sam sedeo bila je na sred poda. Pokušao sam da ustanem, ali nisam mogao. Ruke su mi bile vezane iza, oko metala neudobne stolice. Nije bio materijal kao obične lisice koje su mi držale ruke. Tekstura je bila mnogo grublja, više svrbi, ali je fleksibilna. Konopac.

Gde sam to, dođavola?

Bio sam sam u sobi. Nisam znao ko me je doveo ovde ili zašto, ili šta će da mi urade. Ali sam znao da, bez obzira šta, odvezaću se od ovih konopaca i naći ću Rouz. Verovatno je jebeno preplašena, jer je sama u mračnom ormaru. Ako se nešto desi, to će biti koja krivica jer nisam bio tamo.

Ali raštrkala se iz mojih misli kada sam čuo zvuk na bravi. Nisam mogao jebeno uzdržati uzbuđenje kada je g. Helmen ušla kroz vrata,taj samozadovoljni, arogantni osmeh na njenim usnama.

''Pokušavaš sada da pobegneš, Hari?'' Pitala je dok je zatvarala vrata iza sebe. ''Ti i Rouz ste mislili da možete samo da pobegnete?''

Nisam odgovorio. Nisam imao pojma šta pokušava, ali nisam nasedao na to.

''Pa, biće potrebno malo više nego da uzmeš čuvarevu uniformu i nestanak struje  da bi napustili ovo mesto.''

I dalje sam sedeo sa tupim izrazom lica, potiskajući zabavan osmeh. Nije znala da je to uniforma njenog mrtvog sina. Želeo sam da joj to pljunem u izborano lice. Ali zagrizao sam jezik da se zaustavim. Otkrivanje te informacije će me možda više povrediti nego pomoći.

''Čini se da jedno od vas nedostaje, ipak. Ne mogu zamisliti da bi ostavio Rouz iza sebe. Tako da mi reci,Hari, gde je Rouz?''

''Jebi se.''

Zakikotala se na moj odgovor, odmahivajući glavom. I onda je došetala bliže meni, uzimajući svoje slatko lepo vreme. Spustila je šaku na naslon moje stolice, bila je samo par koraka udaljena. I onda je njena ruka prešla preko mog obraze. Jako.

Akcija me uhvatila nespremnog, iznenadila me. Da li me je ona upravo ošamarila?

Kakva majka, takav sin.

''Reci mi gde je,'' naredila je, kao da se ništa nije desilo, kao da mi obraz nije svetlo crven i kao ne bruji. I to me iznerviralo, zajedno sa njenim arogantnim prisustvom. Tako da sam joj pljunuo u lice.

Odmah se izmakla, brisajući rukom preko svog zgađenog izraza. Dok ona nije gledala pritisnuo sam konopac, moji zglobovi su se obezbojili pod uskim čvorom. Stisnuo sam zube i moje ruke su se ispupčile zbog snage dok pokušavam da se oslobodim, razdvajajući zglobove sa svom snagom koju skupim. Ništa.

Oboje smo buljili jedno u drugo sa svom našom mržnjom, oboje besni zbog akcije onog drugog. . ''Moraćeš da znaš, Hari,'' počela je, izbacivši reči kao otrov. ''Na kraju ćemo je pronaći. Imam čuvare koji love svaki ugao ove zgrade tražeći pacijente. I ako mi pomogneš i kažeš mi gde je ona, stvari će biti mnogo lakše. Odvešću vas oboje u ćelije bez kazne. ''  Stala je momenat, dozvoljavajući mi da to shvatim kao mogućnost.

''Ali ako ne uradiš to... biže veoma žestoke posledice. Posebno za nju.''

''Neću ti reći ni jednu jebenu stvar. I da želim, nemam pojma gde je ona.''

''Sereš,'' rekla je. ''Šta misliš o ovome, ako mi ne kažeš gde je, premestiću je na odeljenje C. I više je nećeš videti.'' Iza njenih reči je bio bolestan, sadistički osmeh.

Normalno bih pobesneo. Pokušao bih da prekinem konopac i zategao bih vilicu i vikao pretnje i odvratnosti. Ali bio sam toliko zbunjen, veoma umoran od lekova koji su i dalje uticajni. Plus, vikanje nećepromeniti stvar. To će joj samo dati zadovoljstvo da me provocira.

Pa, sam umesto toga pokušao drugačiju taktiku. Pogledao sam okolo po bezvrednoj sobi, u konopac iza leđa i u g. Helmen i njeno prisustvo. Primetio sam da je s druge strane vrata bilo tiho. Bili smo negde van ostalog odelenja. ''Niko ne zna da smo ovde, zar ne?''

''Šta?'' pitala je, zbunjena i iritirana.

''Ostali čuvari, radnici. Poslala si ih da traže pacijente za koje znaš da su zaključani u ćelijama tako da bi mogla da me mučiš i ispituješ, a da niko ne zna.''

''To nema smisla,'' rekla je, isključjući moju teoriju.ali njen zadovoljni osmeh je nestao.''ovo je moja ustanova,'' mogu da radim šta poželim s tim i pacijentima. ''

''Ne, ne možeš. Misliš da možeš da naskoristiš kao pione u ovoj tvojoj vrtoglavoj igri, da se možeš izvući sa ovakvim stvarima. Ali znaš da ako neko od zaposlenih sazna kakva bolesna sranja se dešavaju u Wickendaleu, izgubićeš posao. Zato me držiš ovde, dalje od ostalih, u tajnosti. Mučićeš me dalje od odelenja tako da i daljemožeš biti šef bez zamerki i maltretiranja. Pa, možda će i raditi, možda ćeš moći da uradiš šta hoćeš i niko nas neće naći. Ali nećeš premeštati Rouz, oboje to znamo. Naravno, možeš nas kaznitikoliko god hoćeš. Ali ne pričaj mi ta sranja kako ćeš odvesti rouz na drugo odelenje, jer za nekoliko nedelja ili meseci, ljudi će početi da primećuju da ona ne pripada ovde. ''

G. Helmen se zakikotala duboko iz grudi.''Hari, mislim da zaboravljaš druge opcije.''

''Kao što su?'' Uzviknuo sam. ''Lobotomije? Kao operacije mozga? G. Helmen, mislim da zaboravljate da je Džejn nestala prošle sedmice. Ako ubijete nekoga od nas, kako mislite da će novinari na savršeno zdrave pacijente koji padaju kao muve u Wickendaleu?''

G. Helmen je progutala, njene teške oči ne napuštaju moje. Znala je da sam u pravu. Nije mogla da nam radi neka sranja sada kadazaposleni znaju naša imenai lica. Možda bimogla daodvuče Rouz na tu operaciju za par meseci, ali ne sada. Ne kada je Džejn nestala, ne kada je ovakav urnebes. I pored toga, najgore što može da uradi je već urađeno. Od samice do bičevanja i do elektrošokova. Tako da nisam imao šta da izgubim.

I ako je postojalo nešto, kako bi mogla da nas povredi, ljudi bi primetili, i g. Helmen je to znala. Ali, ''videćemo,'' je sve što je rekla kao odgovor, ostajući pribrana. ''Nemoj da me potcenjuješ, Hari.''

Sada je bio moj red da se smejem.

''Izvini me sada, ali moram da idem i uverim se da čuvari obavljaju svoj posao,'' rekla je.

Pre će biti da ide da se uveri da je radnici ne traže i ne pronađu je ovde kako me drži.

Ali pre nego što je napustila sobu uzela je parče tkanine sa stola, hoda okolo da bi mogla da bude iza mene. ''Šta to radiš, jebote?'' pitao sam. Nije progovarala. Pre nego što sam shvatio šta radi, parče tkanine je bilo oko moje glave i zavezala ga je pozadi tako da nisam mogao da pričam ili zovem pomoć. Kakav jebeni psiho.

''Vratiću se,'' pretila je, pre nego što je napustila sobu. G. Helmen je dostigla novi nivo zla. Ko, kog đavola, ona misli da je? Niko, nije čak ni upravnica imala pravo da vežepacijent i zapuši im usta da ih ućutka. Ovo nije više njena mržnja prema meni, ovo je neki odvratan način njene osvete zbog onoga što sam uradio njenom sinu. Ona je bla opaka žena sa zlim planovima. Nisam imao pojma koji su ti planovi bili, ali nisam imao želju da saznam.

Besno sam gledao okolo za nečim, bilo čim što može da me osobodi ove proklete stolice. Vukao sam i vukao konopac, trzajući sa mnogo snage. Pokušao sam da ga pokidam, osećajući  bol u grudima i hrapavost koja je rasla u grlu. Celo moje telo je zategnuto dok sam zadržao dah i stiskao zube, spreman da ga rastavim. Materijal mi je usekao kožu  i mogao sam osetiti kakopovršina puca, mala količina krvi curi iz mog levog zgloba.

Nisam se čak ni pomerao. Pokušao sam da ga ogulim uz stolicu, gore i dole. Opet ništa. Jebem ti.

Mora da bude nekog načina, uvek ima. Mora da bude nešto.

Upaljač.

Da, jebeni upaljač. Ubacio sam ga u džep pre nego što smo napustili Kelsinu kancelariju. Osetio sam težinu metala uz kuk, i izdahnuo sam u olakšanju jer je još uvek tu. Konačno malo sreće.

Podigao sam se tako da su moji prsti okrznuli materijal uniforme da je pretraže.

Ruke sumi uvijene u bolnom uglu kao i moji kukovi dok sam se uvojao na stranu. Konopac me sekao i jebeno je bolelo, ali držao sam Rouzinu sliku u mislima i gurao sebe napred.

Ruke su mi skoro bile u džepu i stisnuo sam zube zbog bola i snage. Još samomalo.

Bio sam uveren da ne se ne mogu pomeriti ni inč, ali nekako sam uspeo, bol je nestao uprkos tome što nisam imao osećaja u rukama. Konačno, osetio sam metal uz prste.podigao samkuk i upaljač je skliznuo u moje prste.

Seo sam nazad i izadahnuo, treptajući prema krvi  koja teče iz kojih ruku kao da je zabodeno hiljade igli. Nisam trošio vreme i izveo sam zemaljski zadatak paleći upaljač za svrhu koja nije svakodnevna i pognuo sam ruku uspravno tako da plamen zapali konopac. I molio sam se Bogu da se izgoreti pre nego što se nešto dogodi Rouz.


ROUZIN POV

Celo moje telo je ukočeno. Strah je bio paralizujući, telo mi je ispunjeno strahom kao težak cement. Otkucaju srca sumi odzvanjali u ušima kada sam se pomerila u ćošak. Šaputajuće reči su se ponovile ponovo i ponovo u mojim mislima. ''Mogu te čuti kako dišeš.''

Pomerio se polako, teško praveći buku da ne omete tišinu. Dah mi je pričvršćen u grlu. Bila sam uplašena toliko puta ali nikadaovako, nikadmi opasnost nije bila tako blizu, nikad nisam zapanjena u tišini i nemoćna da se pomeram. I najgore od toga je bilo da to nije ništa što mogu da uradim. Ako odem, Hari me neće naći. Ako vičem za pomoć, čuvari će čuti. Ako se suprostavim, jedva ću imati šanse.

Hari bi mogao da se izbri, ali ja nemam njegovu snagu. Tako da sam bila tu sa suzamakoje se slivaju niz moje obraze kao kukakvica. Da, držala sam oružje u rukama, ali imala sam visoke sumnje da bih bila sposobna da ga iskoristim.

''Ko je to?'' Čovek je pitao. Glas mu je zvučao isprekidano i preteći čak i u ovim jednostavnim rečima. Poznat je.

Gruba ruka je dodirnula moje rame i ja sam se trgla.

''Odgovori mi.''

Grub zahtev u njegovom glasu me naterao da to i uradim.

''Rouz,'' nemoćno sam šaputala. Nema svrhe biti tih, bez obzira ko sam ja, čovek je već imao svoj cilj. Mogla bih reći po samouverenosti u njegovom glasu. Šta god da je planirao, moje ime neće ništa promeniti.

Duboko sekikotao, smeh koji krčisamčula ranije. Neko koga znam ima takav smeh. I baš tada, nejgov identitet je osvanuo. ''Ćao, Rouzi.''

Norman. Naravno, mora biti Norman.

''Ovde si sama?'' izazivao je. ''Gde je Hari, Rouzi? Gde je tvoj mali vitez sa sjajnim oklopom?''

Progutala sam. Prišao je bliže i mogla samosetiti njegov pokvaren dah. ''Rekao sam ti da ćemo biti sami, dalje od njega.''

Mogla sam ga osetiti sada, ne na svojoj koži, ali dovoljno blizu da je toplota porasla zbog njegovog tela. ''Konačno te imam gde te želim,'' rekao je, želja meseci  i meseci  koju je proveo u žudnji nakon što me je napunio svojim rečima. Otrov u njima me naterao da savijem kičmu.

''Konačno mogu da uradim šta želim bez ometanja.'' Njegovi hladni prsti dotakli sumoj vrat i ja sam poskočila. Odgurnula sam njegovu ruku ali to ga je samo podstaklo.  Njegova ruka se pomerala dole i išla prekomojih jagodica.

''Norman, skloni se od mene,'' naredila sam ali glas mi nije toliko uveren kao što sam planirala. Samo se nasmejao, nalazivši humor u mom strahu.

I onda sam odlučila da mi je muka i da sam umorna od toga da me on muči i da se svi igraju mnome. G. Helmen, Džejms i sada Norman i svi su mislili da mogu da rade šta požele sa slabom malom Rouz, koriste me kao svoju igračku. Pročistila sam grlo, sa ciljom da pobegnem i novom snagom koja mi je pročistila um dok sam govorila. ''Norman, beži od mene ili ću te upucati.''

''Šta?'' Pitao je, razdraganost mu je i dalje prisutna u glasu. Ruka mu se nastavila kretati do vrha mojih grudi, dklanjajući moju uniformu. Jednom rukom sam ga gurnula dok u drugoj držim pištolj.

''Jebeno se ne zajebavam, Norman. Povući ću okidač sada.''

''Whoah-ho,'' podrugljivo se smešio. ''Mislim da mi nećeš to uraditi, lutko, zar ne? tek smo počeli da se zabavljamo.''

Ruke nastavljaju da mepipaju i suze su se brže slivale niz moje lice. ''Norman, kunem se Bogom!'' Vikala sam, naprezajući se pod njegovim jakim prisustvom. Gurala sam i gurala njegove grudi ali nisam mogla ga mogla pomeriti. Zaista nisam želela da povučem okidač, ali dok se njegova velika ruka kretalapo mojim grudima a druga na stomaku, mislim da neću izdržati dugo.
''Norman, jebeno ću to uraditi'' Upozorla sam ga, držeći oči zatvorene. Prst mi se uvio oko okidača. Sve što je govorio bilo je ''Umukni!''

Nisam želela da ga ubijem, nisam mogla, ali ne bi prestao da me pipa  i dira i odvratno me 'cedi' i on ne bi pomerio kada bih ga gurnula. Dugovala sam to Hariju, da ga pronađem i da pobegnemo. I beznačajna greška velika kao Norman ne bi nas izbavila odavde.

 Nisam ubica i ubijanje njega nije nešto što mogu dauradim sebi. Ali moram da odem odavde. Tako da sam se pomerla nazad i zatvorila oči, naciljala dole što bi ga valjda ubilo i konačno sam povukla okidač.

Sila me odgurnula pozadi u zid i pucanje je odjeknuo mojim ušima zajedno sa promuklom vriskom. Čovek ispred mene je ipao napolje na pod, upucan. ''Jebem ti, moje koleno!''

I nisam bila sigurna zbog zvonjave u mojim ušima. Napumpana adrenalinom, uplašena i iznenađena jer sam zapravo upucala nekoga, podigla sam torbe i otrčala do vrata. Hladniji vazduh prijao je mojoj toploj koži.čuvari će doći svakog trenutka akon što su čuli pucanj i ja nisam imalavremena da stanem i uživam u tome. A, nisam imalani rezervni momenat da da oklevam oko toga što sam uradila.

umesto toga, samo sa dve torbe i trubljenjem u ušima, otišla samod čoveka u kojeg sam upravo ubacila metak.


HARIJEV POV

Imao sam zadovoljstvo da je g. Helmen odsutna već čitavih 10 minuta. U tih 10minuta konopac je izgoreo i zgrčio se, osim dok nije bio u celini dok je držao moje ruke sastvaljenim. Osetio sam da je  istegnuće  na mojim zglobovimanestalo kada samga konačno rastavio zajedno sa  naletom olakšanja. Sa osmehom  koji nisammogao da potisnem koji je bio na mojim usnma, pobedonosno sam ustao sa stolice. Bilo je samo malo krvi i dosta strpljenja, alo konačno sam se oslobodio konopca.

Taman sam hteo da ukonim materijal iz usta ali sam se zaustavio. Moram prvo da proverim vrata. Kada sam ustao i pomerio bravu desilo se ono čega sam se plašio. Zaključan sam.

Odjednom, negde iz daljine, čuo sam pucanj. Hiljane, odjekujućih pucanja u tišini hodnika. Moje oči su se raširile i usne razdvojile zbog brige i straha. Ne može biti...

Pre nego što sam uspeo da završim užasnu misao, bilo je istopomeranje brave sa druge strane vrata. Ona se vratila. Potčao sam prema svojoj stolici i stavio ruke iza sebe ponovo, kao đak u drugom razredu koji nije trebao da napušta klupu.

Ponovo je ušla i zatvorila vrata za sobom, stavljajući ključeve na sto. . nasmejala se na scoj netačan uspeh da me uspešno drži ovde. ''Sada, Hari,'' počela je. ''Gde smo stali?''
Okrenula se prema meni i buljila tim hladnim očima bez duše za koje sam se nadao da će biti posednji put. Nisam mogao da odgovorim, oboje smo to znali, ali pitala je to samo da napravi budalu od mene zbog sopstvenog zadovoljstva.

''Ah da. Rekao si mi kako nema šanse da kaznim tebe i tvoju malu devojku. Ali ne znam zašto si ttako siguran. Zapravo, mi smo je sada pronašli, i već je kažnjena.''

Pucanj.

Srce mi je udaralo uz grudi. ''Lažeš,'' rekao sam prigušeno kroz  materijal.

''Ne, ne lažem, '' g. Helmen je odmahnula glavom, zadovoljno se osmehivajući. Kakva jebena kučka. ''Imamo je u nekoliko soba niže.''

''Ne,''  ponovio sam. Približila se tako lukavo kao što zna, kao kad lav prati plen.

''Da,Hari. Zato što mi nisi rekao što sam htela znati, oni joj rade ono što sam ti obećala da će se desiti.''

Bilo je nešto iaza njenih reči što isam shvatio, nešto izvan njenog samopouzdanja. Laže, mora biti da laže.

Moram da nađem Rouz i moram to jebeno uraditi sada da se uverim da je dobro. Neću otići bez nje. Ako je istina ono što je rekla g. Helmen. Mora biti sada. Baš sada.

Tako da sam skočio sa stolice. U jednom brzom, strelovitom pokretu  bacio sam je iza sebe. Iznenađen, uplašen pogled g. Helmen bio je neprocenjiv, ali nisam imao vremena da stanem i uživam u tome.

Neću potrčati jer će me pratiti, pokušati da me zaustavi ili da zove čuvare da me love ili nešto drugo. Brz, budi brz.

Povukao sam svoju ruku nazad i stisnuo je u pesnicu. I tada, baš kao njenog sina par sati raije, sletela je pravo na njenu vilicu. Nisam bio ponosan na to, udaranje stare žene tek tako, ali nije bila baš slatka baka. Unutra, bila je gora od đavola iz pakla. I pronalazak Rouz bila je jedina stvar u mom umu sada, nemam vremena za manire.

Trčao sam prema vratima i naglo ih otvorio, koračajući u tamne hodnike Wickendalea bez pogleda nazad. Nemam pojma kako je Lori uspela da drži sve podalje od uključenja struje, ali radila je prokleto dobar posao, zloslutna crvena svetlost obasjava zgradu.

Pucanj je došao baš odavde, nekoliko hodnika ispred mene sa leve strane. Pogledao sam oba puta i onda brzo trčao sa svom mogućom brzinom koju sam imao. Pre nego što sam mogao da čujem reakciju g. Helmen. Prošao sam ensvesnog čuvara, prošao desetine vrata i kroz jezivu tamu tihih hodnika. Prolazio sam sa ogromnom snagom i skretao u ćoškovima. Bilo je kao moja noćna mora. Vazduh mi proleće kroz kosu, brzina me nosi dok ne osetim kao da putujem kroz svetlo. Ali sada nije bilo ispunjeno adrenalinom. Bila je mučnina, briga i strah koji se ruše energiju koja me je gurala dalje.

Celo ovo bekstvo je već testiralo moje granice, ali ove je bbio momenat upravo ovde koji je otišao gore i izvan. Moje granice bola su testirane uz konopce, moje granice trčanja su testirane brzinom mojih stopala. Ali veće od toga, granice mog straha su bile izazvane. Nikad nisam osetio da mi srce toliko lupa, teško disanje, odvratan strah. I taj strah još nije dostigao granice.

Okolina je postala poznata ali to je samo podsticalo paniku. Ovde, na ovom mestu nas je čuvar video.

Brže.

Ovde sam dobio sedativ, svi ti efekti su sada nestali. Čuo sam buku čuvara koji idu ka zvuku pucnja iza mene, ali čak sam išao brže.

I tu sam bio. Soba, ormar za koji sam rekao Rouz da se sakrije u njega. Bio je ispred mene kao što sam ga i ostavio. Samo što su vrata bila otvorena i nije bilo znaka od nje. Na njenom mestu je bio Norman, hvata svoje krvavo koleno. Od svih stvari, ta ja bila koju  nisam baš očekivao.

''Noraman,'' zahtevao sam, grlo mi je suvo i duboko. ''Gde je Rouz, koji đavo? Šta se desilo?''

''Kučka mi je pucala u koleno, eto šta se desilo,'' viknuo je zbog bola i besa. Rouz je upucala Normana?

To je moja devojka. ( ^_^)

Nagradio bih je kasnije, ali sada je bitnije da je pronađem. ''Gde je otišla?'' Vikao sam.

''Kako bih dovraga ja to znao?''

''Kojim je jebenim putem otišla,Norman?'' Galamim, moje strpljenje i vreme polako ističe.

''Sranje,'' viknuo je bolno, i dalje pritskamesto koje krvari. ''Onim putem,'' glas mu je uzdržan i jedva čujan, ali jasno sam mu video ruku. Pokazao je pravo ispred sebe, pa levo. Moje desno. Buljio sam dole niz hodnik koji je ispunjen gustom crnom tišinom. I tada asm shvatio da mi Norman ne bi otkrio tu informaciju tako lako nakon što je upucan. Ne sa tim besom koji je osećao prema Rouz i meni. I nisam naseo na njegovu zamku.

Tako da sam otišao na drugu stranu, suprotno od one koju je pokazao. I ako ima Boga u raju, molio sam mu se da idem pravim putem. 


_______________________________

Nadam se da ste razumeli delove gde su se pojavile gramatiče greške. xD Imate onaj kao uvod za Chaotic, na ovom profilu možete videti. Ali samo je objašnjeno par stvari oko Psychotica i nastavka. Ko ne zna to je nastavak ove priče xD Tamo ostavite VOTE, da vidim koliko vas čita, tj ko bi čitao da znam da li da prevodim kad završim sa ovim. Još tri dela i epilog i kraj. :3 Jelena*