Psychotic (Serbian Translation)

Chapter 46.

Nisam mogla ranije da objavim. Verovatno ima sastavljenih reči, tipka ona mi  slaba. Sl. deo uskoro, ja se nadam. :)

____________

Nisam imala pojma gde idem.  Otišla sam u jurišu zaslepljenog ludila. Moj prst je bio oko okidača, osetila sam osposobljeni udarac pobeglog metka , i odjednom je bila damna rupa koja curi u Normanovom kolenu. Desilo se jako brzo, tako da ni sada događaju nisu u potpunosti jasni.

Ali, on nije ubijen. Tako da sam morala da trčim i idem od svakog zvuka pucnja gde su bile desetine čuvara. To se činilo kao najbolja opcija sada. Ne sada, ipak, kada sama lutam praznim hodnicima. Da, i dalje sam imala oružje, ali zaista nisam želela da da povučem ponovo okidač.

Tako da sam trčala, moje oči  žmirkaju dok očajno tražim Harija u tami. Volela bih da sam mogla da ga povučem sa sobom u taj ormar. Mogli smo zajedno sedeti tamo dok sam čekala da se probudi. Ali odredište je bilo previše daleko i čuvari su odmah došli u hodnik; nema šanse da sam mogla da ga odvedem tamo, a da i mene ne uhvate. Tako da sam samo morala da trčim i da mu verujem, kao što je rekao.

Ali takođe je rekao i da ostanem u ormaru, ali očigledno da to nisam uspela, imajući u vidu sa sam ovde, u praznim hodnicima ustanove.

Lupanje mog srca nije opalo već se ubrzalo zbog užasne činjenice koja me davila; bila sam kompletno i potpuno sama. Nisam imala pojma gde je on i da li ječak svestan, tako da sam mogla samo nesmotreno da ga tražim dok ga ne nađem. Sama.

Očajnički sam gledala svaki kutak, shvatajući da je ovo prvi put da sam zaista suočena sa hororima ovog mesta, i to sama. Otkako je zakoračio ovde, poverila sam se Hariju, šta god da sam znala ili ne.  bio je moj štit, stavljajući Wickendaleov težak teret na svoja leđa dok su moja skoro bila bez snage. Bio je u samici, bičevan je ičak je imao elektrošok terapije dok dok jemoja jedina tegoba bila da gledam sve to. Ali, sada sam bez svog odbrambenog oklopa i samo sa jednim oružjem, sama.

I onda odjednom nisam. Odnekle je došao neko, identifikovan samo malim zvukom. Bilo je udaljeno, zvuk, ali se približavao. Bili su oko ugla. Samo što nisam viđena, zakoračila sam iza ugla uvučenog zida. Bilo je samo par koraka, hodnik je s jedne strane,a velika vrata sa druge. Dovoljno da se sakrijem.

Bila sam tiha dok sam slušala, pokušavajući da dešifrujem zvuk. Nije se činilo kao čuvar. Nisu zveckali ključevi i tempo buke je bio spor. Ali, nije bio ni pacijent. Nije bilo istaknutih koraka i ništa od mumlanja i teškog disanja kojih ima najviše.

Umesto toga je bilo zvuk kao da neko nešto vuče. Kao da neko vuče nesvesno telo, odeća i obuća i kožda skripe po podu.

Hari.

Ne, nema šanse da je on. Nije moguće. Jer ono što mislim da je to telo u nesvesti, mora ga neko vući. A, nisam čula tu drugu osobu. Nema koraka. Samo to strano povlačenje po podu. Ali, u svakom slučaju je bilo bliže. Pritisla sam leđa bliže uz zid i naslonila dlanove, kompletno van vidika. Sada su bili udaljeni samo nekoliko korakai mogli bi me videti svakog trenutka. Uverila sam se da su torbe još uvek na mojim ramenima i oruže je i dalje bilo zategnuto u mojim rukama.

Uskoro je zvuk bio blizu, bila sam sigurna da ako naprave još jedan korak, biću otkrivena. Ali odjednom je zvuk stao iza ugla. Osoba je stala, odmah pored mene. Zadržala sam dahi naterala telo da bude mirno. Slušala sam. Ali bila je samo tišina, nem ačak ni nečijeg disanja. Nije bilo ničega. Samo nepokretnost između mene i anonimne osobe. Mogla sam da osetim nečije prisustvo. I osetila sam da bi svaki pokret bio primećen od strane druge osobe, tako da sam ostala mirna.

Čekala sam tako minut, mislim da provirim i vidim ko je bio tamo, ali sam odlučila protiv toga i sačekalajoš malo. I dalje je tišina. Kao da je nerešena igra ili takmičenje. Krv pulsira, plašljiva.

Odjednom je tišina prekinuta. ''Rouz?!'' Glas je vikao sa dna hodnika.

Bio je to Hari! Bio je daleko, ali bio je tamo. Moram da dođem do njega. Njegov glas je probio tišinu i ja sam rizikovala i pogledala iza ugla. Moje srce je divlje lupalo, pripremljeno za najgore. Mogao je biti čuvar sa oružjem ili pacijent, spreman da me povredi ili uništi naše bekstvo. Polako sam se pomerila iz mesta. Pogledala sam iza sebe u taman, prazan hodnik i videla sam...

Ništa. Nije bilo ništa.

''Rouz?'' Dubok, hrapav glas je ponovo uzviknuo. Odmahnula sam glavom. Šta, kog đavola?

Stranost onoga što se upravo desilo mora biti adresirano kasnije. Brzo sam to isključila iz misli kako bih se fokusirala na ono bitnije.

''Hari!'' Uzvratila sam. Čuvari će verovatno čuti, ali sada je cilj samo da budem s njim. Nije mi bilo potrebno da mislima putujem po senkama Wickendalea. Potreban mi je Hari da bih se suočila sa onim što možda dolazi. Možda zvuči slabo, ali nisam umala samopouzdanja u bilo kojem delu ovoga, bez njega.

''Rouz!'' Ponovo je uzviknuo i ja sam pobegla sa svog skrivenog mesta. Delom da odem Hariju, a delom da pobegnem od čega god ile ne da je puzalo kroz mrak.

''Hari!'' Vikala sam, zavijajući se iza svakog ugla prema njegovom glasu.

''Rouz!'' Viknuo je još jednom i odjednom je bio tamo. Žustar kroz mark kao neki ludak, njegova divlja kosa, njegov izraz je otkriven. Moje lice je verovatno primećeno. Mogla sam osetiti svoj stes  kako se razilazi u vazduhu samo dok ga gledam.

Moj tempo se ubrzao kao i njegov i oboje smo trčali jedno prema drugom. U sekundi sam osetila udar njegovog tela uz svoje i osetila sam kao da konačno mogu da dišem,  i nisam ni shvatila sa sam zadržala dah. Osetila sam njegove poznate ruke oko svog struka i moje oko njegovog vrata.

Ali onda sam pomerila ruke do njegove vilice i pritisla svoje usne na njegove. Bilo je brzo i užurbano, iako je puno strasti i želje koja je uvek prisutna kada se ljubimo.

Kada smo se razdvojili, on me je čvrsto privukao sebi i ja sam naslonila glavu na njegove grudi, otkrivajući drhtav dah.''Tako mi je drago što sam te pronašla. Bože, Hari, bila sam jako zabrinuta.''

''I ja sam,'' rekao je i još čvršće me zagrlio.

''Da lisi dobro?'' Pitala sam, sklanjajući ruke sa njegove garderobe. Srećom, nije bilo znakova bola na njegovom licu.

''Da, dobro sam,'' iskreno je rekao. ''Jesi li ti?''

''Da,'' kažem mu. Fizički, bila sam dobro. Mentalno, ipak, bila sam nervozna i uplašena i zbunjana.

''Dobro je, '' izdahnuo je, odmeravajući me da se uveri. ''U redu onda, hajde da se gubimo odavde. Imaš li oružje?''

Klimnula sam, talno znajući šta bi pitao. Iznela sam pištolj iz oznojene ruke i stavila u njegovu veću, mnogo sposobniju ruku.
''Kako znaš?''

''Video sam Normana na putu ka ovamo,'' rekao je. Dakle, zna da sam ga upucala.

Činio se impresioniran, pokušavajući da potisne ponosni osmeh dok je gledao u mene. Ali više ništa nije rekao, jer smo oboje znali da ćemo o tome pričati kasnije. Nismo želeli da trošimo vreme.

Tako da smo sproveli svoj plan. Bilo je rizično i nismo se baš uklapali zajedno. Na slepo samo hodali hodnicima sa velikom šansom da nas čuvari vide svakog momenta. Ali bolje je da budemo ovde, u nepoznatoj tami nego sami u svojim ćeljama gde ćemo biti okovani do svog groba.

''Okej, prati me,'' Har je rekao. ''A, drži se za mene, zadnji deo moje uniforme ili nešto i ne puštaj se.''

Klimnula sam, prateći njegove instrukcije zakačivši prst za jedan od njegovih pojaseva. Nije želeo da m ponovo izgubi i ja nisam želela da izgubim njega, takođe. Pogledala sam iza sebe i onda na obe stane, čujem ali ne vidim čuvare koji su bili negde niz hodnik.

Ignorisala sam njihove zvukove i zakoračila za Harijem, njegov stav je oprezan dok zagleda iza ugla. ''Hajde,'' šaputao je, tako sam i uradila. Krenuo je u pravcu odakle sam ja došla, prema nepoznatoj osobi koja je možda ili nije tamo.

''Hari,'' šaputala sam. ''Bio je neko ovde ranije. Još jedan pacijent, rekla bih. '' Klimnula sam u pravcu tamnog hodnika.

Žmirkao je očima da se uveri. ''Ne vidim nikoga,'' odgovorio je. ''Mora da su otišli, ali držioči širom otvorene.'' I nastavili smo.

Koraci su nam bili tihi iprobližavali smo se sve više  mom skrivenom mestu od par minuta ranije. I dalje sam se držala za Harija i on je držao pištolj obema rukama, kao da je spreman da puca svakog momenta. I s njim sam i dalje bila uplašena ali smisao očajanja nijedošao s tim. S njim sam se osećala i sigurno koliko je to moguće u ovoj situaciji.

Napravili smojoš nekoliko korala i bilo smo na mestu gde sam stajala i gde sam čula strano grebanje. Ali ovog puta zvuk nije prisutan. Hari je stao ispred vrata kod kojih sam bila i približio se.

Šta mi radimo ovde? Pitala sam se. I onda sam shvatila gde smo. Ovo nije bilo kakva kancelarija ili magacin. Vrata – nisam ni primetila ranije -  bila su ogromna. Pogledala sam gore i videla teško razumljiva slova iznad. Odelenje C.

Stajala sam odmah do ulaza u ovom nepoznatom delu Wickendalea, samo  me vrata dele od Engleskih najopasnijih kriminalaca dato čak nisam ni primetila.

''Spremna?'' Hari je prošaputao pre nego što je posegao za ključem Džejmsove uniforme.

''Ne,'' iskreno sam odgovorila.

''Nisam ni ja,'' i stim je zaglavio ključ unutra i okrenuo ga polako, slušajući klik kada se otključa. Kada smo čuli zvuk, tiho je okrenuo bravu. Mogla sam čuti lupanje srca u mojim ušima kada je deo  najstrašnijeg dela institucije bio iza nas.

Ne znam šta sam očekivala. Uzvike, šaputajuće glasove, zvukove bola, poremećene zvukove iz ugla ćelija. Armiju čuvara čekaju da mi otvorimo vrata. Ali ne ovo. Iz nekog stranog razloga, ovo je mnogo gore nego alternativa.

Pad. Mrtvi. Tišina.

Nije bilo apsolutno ničega. Činilo se kao da su obični zvuci vazduha odsutni. Hari je okrenuo da polako zatvori vrata, ali drugi pokreti nisu bili napravljeni. Nije se čak ni vazduh kolebao, i dalje je tiho. Tama je progutala većinu mesta. Jedino što sam shvatila jeste da se suočavamo sa dva reda ćelija. Obe gledaju jedna u drugu. Svetleće, sjane metalne šipke su bile jedino svetlo na kraju svakog reda, montirane na kraju zida tako da prouzrokuju jezive senke.  Shvatam da nema stvari ni radnika. Samo previše tihi pacijenti, van vidika u tamiu svojim ćelijama.

Hari i ja smo i dalje nerado hodali. Nešto nije u redu.

Ali morali smo da idemo dalje. Nismo mogli samo da stojimo tamo ičekamo da korak bude načinjn. Hari je tiho zakoračio na levu stranu i ja sam ga kopirala. Onda još jedan korak. Polako i oprezno smo prošli identične redove ćelija sa istim svetlom i istom tišinom između njih.  Činilo se kao da je trajalo zauvek, bez promene. Naši koraci zamenjuju tišinu dok prolazimo naredni red.

I odjednom smo videli nekoga. Stala sam i Hari je nastavio dalje, vuče me za sobom.

Taj neko je bio drugi čuvar. Mnogo ozbiljnije izgleda i veći je nego što sam navikla na ostale u ovoj ustanovi.ali, mnogo kao i drugi, klimnuo je Hariju i i prošao bez pitanja. Mislio je da je Hari čuvar.

Naš plan i dalje funkcioniše u našu korist.