Psychotic (Serbian Translation)

Chapter 29

Želim da razjasnim da ovu priču sada prevodim ja. U prvih par delova je bila jedna cura,ali ako neko uskoči sa prevodom,ja ću napisati. J*

_______________________

MS. HELLMAN'S POV

Imala sam mnogo tegoba kroz život,neke od njih su bile mnogo teže nego ostale. Sve od gubljena ljubimca u osmoj godini do silovanja u devetnaestoj. Ali ništa,ništa nije gore nego kad vidiš svog jedinog sina koji leži pretučen i modar,skoro neprepoznatljiv,,u bari sopstvene krvi. Rosemary ga je odvela pravo u bolnicu,ali ga nisam posećivala do sada. Dok sam pokušavala da blokiram iznenadnu paniku i da odgovaram na pitanja da li je živ ili ne, morala sam da odem iz svoje ustanove. I da se rad poboljša,za tu materiju,da osiguram da se tako nešto više neće desiti. Morala sam se otarasiti svake pakosti koja bi možda mogla da osujeti Wickendale. Moraću da tretiram ovo mesto više kao zatvor nego mentalnu ustanovu od sada; oni su kriminalci,posle svega.

Ali sada,ovde nije reč o Wickendaleu. Ovde sari o mom dečaku. Moj prelepi,problematični dečak. On je imao samo 21,za svoje godine je bio veoma pametan i uprkos svemu ja sam bila ponosna na njega. I onaj monstrum,Harry ga je pretukao skoro do smrti. Tako da je bilo logično da nešto uradim povodom toga. Nešto što će izbaciti njega i njegovu malu devojku iz moje kose na neko vreme, nešto što će ih možda zaustaviti da urade ono što su planirali. Mislim da je elektšok terapija bila prava stvar. Još uvek se mogu setiti šoka i bola koji su prošli kroz momkove oči,kada je Rose vriskala i plakala sa druge strane vrata. Taj momenat mi je dao snagu,podsetilo me je da bez obzira šta uradim,imala sam kontrolu. Oni su bili samo delovi u igri.

I volela bih da kažem da je Harry to zaslužio. I želela bih da mislim da je on taj koji je oderao te žene,ali duboko negde i uprkos teškom priznanju,znala sam da to nije slučaj. James je uvek bio drugačiji i ja sam ga pokrivala i lagala za njega dok je on išao za svojim aktivnostima. On nikada nije objasnio šta su te ''aktivnosti'', ali nekako ispod tog poricanja,znala sam da je istina. Ali krila sam tu intuiciju i zaključala misao,stavljajući je ispod uverenja da je moj sin dobro dete. Odbijala sam da verujem u ono što sam znala da je istina zbog dobrobiti mog sina,takođe i moje.

Tanak zvuk,nastao od bolničkog kreveta,povukao me je iz misli. Krevet je bio kod udaljenog zida,a sto na drugoj strani. Bio je i orman,pun medicinskih sredstava ,smešten na levoj strani. James je ležao ispod belog čaršava ispred mene dok sam sedela na plastičnoj stolici. Imao je potoru niz vrat,zavoj preko razbijenog nosa,pakovanje leda na glavi koji se morao redovno menjati,posečena usna i teško otečene oči. Bilo je tu još zavoja na koži i lekova protiv bolova u njegovom sistemu,ali čini se da je bio svestan. ''James,'' rekla sam. Glava mu se  prevrnula na drugu stranu kada je nešto promrmljao. ''Čuješ li me?''

''Da,'' zakreštao je. Verovatno još nije pio vodu. ''James,to što si uradio juče je bilo sasvim nepotrebno. Kako si mogao biti toliki idiot?''

Nije se činio iznenađeno ili radoznalo zbog onoga što priam. Nema zabune. ''Znao sam...'' prošaputao je,i onda stao da bi udahnuo. ''Znao sam da ćeš to uraditi.'' Ovog puta sam znala na šta je mislio. On je želeo da ga Harry pretuče tako da bi on bio kažnjen. Nisam bila sigurna oko njegovih razloga,ali nisam želela ni da pitam.

''Slušaj,James. Skoro sam srećna kao i ti što sam kaznila Harrya. Ali šta god ti planirao,nećeš povređivati pacijente. Ne mešaj moju ustanovu sa tvojim stvarima. Previše je rizično i jedva držim to mesto kako jeste.''

Klimnuo je,iako nisam sigurna da li je čuo. ''Ozbiljno to mislim. Nemoj to da uništiš.

''Nikada,'' glas mu je škripav,ali bilo je malo sarkazma u njegovom glasu koji me je ostavio u nelagodi. Odabrala sam da ignorišem to i samo sam namestila sveće koje sam mu donela,na malom stolu pored.

''Mogu te otpustiti kad god to poželim,'' rekla sam mu. Samo se nasmejao za odgovor,ali slabasan osmeh koji ga je natrao da se trgne od bolova.
''Kad pričamo o radnicima u Wickendaleu,moram da se vratim i uverim da drže pacijente pod kontrolom. Bolje se osećaj (ili brzo ozdravi).''

''Hvala,'' tiho je rekao kao da priča glasno i to mu stvara bol. I sa svakim jecajem i modricom i naletom bola na mom sinu ili bilo kome,obećala sam sebi da ću napraviti živi pakao od Wickendalea za tog momka.

ROSE'S POV

Harry nije bio mrtav. Njegova zbunjenost i gubitam pamćenja je bila privremena. Setio se mog imena i većeg dela ko sam ja. On bi se brzo vratio; kao što je Lori rekla,on je pametan. Funkcije njegovog mozga će se vratiti u normalu uskoro. On će se meni vratiti.


Iako sam sve ovo rekla sebi,teško je uspelo da zamaskira bol koji sam osećala. Nije to kao da sam tražila za sažalenje. Zapravo,davala sam sve od sebe da sakrijem svoj očaj. Ali taj Harry na kojeg sam navikla je postao moje sidro koje me drži u ovoj oluji punoj gneva. I bez tog Harrya,makar samo na nekoliko dana,bila sam uplašena da ću potonuti.

Čini se kao da su nam se uloge zamenile i da sam ja ta koja njemu treba da pomogne. Da mu pomognem da razmišlja,da ponovo uči,da mu pomognem da se seti. Ali sa svakom reči koju je mrmljao,svakom distrakcijom njegovog pogleda,tupih zelenih očiju,činilo je da moje srce još više potone.  Bio je to osećaj kao da ti član porodice umire,kad ne možeš da se osećaš pozitivno zbog bilo čega zbog tuge koja te obuzima. Nije čak ni s tobom,ali čini se kao da je u vazduhu , sumorno i tupo i i isušena svetlost,to te tera da se tako osećaš. Možda sam postala previše dramatična,ali nisam mogla da uradim ništa povodom toga. Tako sam se osećala i tako će biti dok njemu ne bude bolje.

Rekla sam Kelsey sve u vezi ovogau njenoj kancelariji tokom nedeljne terapije,pokušavajući da zaustavim suze koje bi možda pale. Iako nisam bila luda,jako sam želela da pričam s njom. Gledala je u mene sa sažalenjem,bila je tiha kad sam završila. ''G. Hellman je kučka. I takav je i James.'' Rekla je.

Obično bih se smejala,ali ''Znam,'' je bilo sve što sam mogla da kažem.

''Eto zašto ne smeš da dozvoliš da uspeju s ovim,Rose. Prroliješ jednu suzu oko ove stvari i oni pobeđuju. Oni pokušavaju da te slome,okej? Zato vas je James namamio u hodniku,zato je g. Hellman koristile elektrošokove. Želi da vas oboje pretvori u ludake tako da bi još više verovalu u njenu laž. Tako da se ti uklopiš sa ostalim pacijentima. ''

klimnula sam,davajući sve od sebe da upijem ono što priča.

''Ali šta god da uradiš,nemoj da im pružaš tu nadmoć. Samo se trudi da Harryu bude bolje kao što je Lori rekla. Zbog vas dvoje. Samo nastavi da misliš kakav će biti kada se sve završi. Neće biti ljut,sarkastičan,naporan.''

Klimnula sam,blago se osmehivajući. Nikad nije mnogo volela Harrya. ''Hvala,'' rekla sam joj. ''Daću sve od sebe.''

Bilo je par momenata ispunjenih nelagodom,kao da se nade za kasnije čine lakšim. Kao da sam bila dobro. Ali uskoro sam izdahnula,znajući da je to cela istina na kraju,beg je jedina stvar koja nas može spasiti. ''Ne možemo ostati ovde.''

''Znam,Rose,ja ću-''

''Harry je već bio u samici,bičevan je i sada ovo.  Svaka kazna će biti gora i znam da sledeći put neću uspeti da izdržim. I ko zna kroz koje kazne ja moram da prođem.''

''Znam,'' Kelsey je ponovo rekla,glas joj je umirujući ovog puta. Bila je kratka pauza pre nego što je rekla, ''Ja sam za.''

''Šta?'' Pitala sam.

''Ja sam za,'' ponovila je. ''Štagod vam treba,ja ću uraditi. Nemam potpun pristup informacijama na ovom mestu,ali opet imam. Mogu to iskoristiti da vam pomognem da odete odavde. Samo mi kaži šta.'' Zvučala je mnogo odlučeno nego što sam ja osećala i bilo je to dobro čuti. Sada je bila svesna horora g. Hellman i na šta je njen ozloglašen sin spreman i znala sam da će nam pomoći ali ne do ovolike ekstremnosti.

''Ne mogu ti dovoljno zahvaliti Kelsey. Za sve. ''

Klimnula je glavom i gledala me pravo u oči. I tada je ustala,ho momenata i dajući prema meni. Raširila je ruke i ja sam znala šta sledi tako da sam ustala. Snažno je zgrabila moja ramena rukama. Kelsey je bila puna dramatičnih i pozorišnih momenata,ali ovo nije jedan od takvih. Ovo je bilo mnogo ozbiljnije i imalo je veću emotivnu vrednost i u i u toplom zagrljaju sam mogla osetiti jasno sažalenje kao da ona može osetiti kroz šta prolazim. ''Žao mi je što se ovo dešava. Ti to ne zaslužuješ.''

I ja sam nju zagrlila i na nekoliko trenutaka je bilo zaista lepo. ''Hvala ti za podršku,Kels,zaista. Mnogo mi znači.''

''Nema na čemu.'' Rekla je i uputila mi osmeh. I tu je bilo kucanje na vratima.

''Samo trenutak'' Viknula je okome ko je bio sa druge strane. ''Naše vreme je isteklo. Samo zapamti,bićeš dobro. Obećavam. Za par dana sve će se vratiti u normalu. Pa,ne normalu,ali- ma nema veze,znaš na šta sam mislila. Samo... samo drži glavu iznad vode dok Harry ne ozdravi.''

''Pokušaću,'' rekla sam,i posegla za bravom. Iako tu nema obećanja.


Oko sat vremena kasnije sam bila u kafeteriji. Što je bilo jedan od mojih omiljenih delova dana sada je n zadnjem mestu. Ogroman prostor je bio pomalo gadan,ispunjen plastičnim stolicama i prljavim stolovima i lošom hranom i bolesnim ljudima. Ali se nikad nisam fokusirala na to. Uvek sam svoj pogled fiksirala na Harrya. Uvek je bio centar moje pažnje i njegovo lepo lice kao da me odvlaćilo od glupe sredine. I dalje je bio centar moje pažnje,ali sada samo u drugačijem svetlu.

Već je sedeo kada sam ušla,donju usnu je ispućio  i obrve sastavio. Kosa mu j bila u uobičajenom neredu ali je bilo drugačije gde su mu oči. Bile su dosadnije,malo manje varnica u njima. Ne sumorno kao juče,ali vatra iza njih je nedostajala.

Sela sam preko puta njeg. Nije podizao pogled sa stola. ''Ćao,'' pozdravila sam. Sada je pogledao,ali ništa nije rekao. ''Kako si?''

Trebao mu je trenutak pre nego što je rekao reč. ''Bolje.''

''To je dobro,'' rekla sam i on je klimnuo.

''Da,stvari su malo...  jasnije.''

Klimnula sam,mali osmeh je na mom licu. Nasmejala sam se zbog njega,da bi se on bolje osećao. A,za sebe,osećala sam se kao mentor. Ovo je bilo frustrirjuće,da ga vidim ovakvo,ali sam znala da ako je nešto teško za njega,teško je i meni. Samo sam morala da se prisećam glavnog cilja; da njemu bude bolje.

''Da li želiš da igraš društvene igre? Ili ponovo karte?''

''Karte smo igrali juče,'' rekao je. Tečna rečenica. Nije bilo puno,samo generalna tvrdnja koju je zapamtio,ali je bilo razlike.

''Da,jesmo. Da li želiš da to radimo ponovo?''

Odmahnuo je glavom.

''Onda,da li želiš da-''

''Žao mi je,'' brbljao je. Nisam očekivala te reči.

''Zbog čega?''  Pitala sam,gledajući u njegove oči kada su srele moje po prvi put u dva dana. 

''Što sam... ovakav,'' rekao je. ''Znam... Znam da ne trebda tako. Trudim se da mislim bolje. Ali i dalje je maglovito.''

''U rdu je,Harry,'' uveravala sam ga. Znači i on,takođe,zna da obično nije ovakav. Ako neko želi da Harry bude bolje,to je on sam. ''Nije tvoja krivica,Harry. Biće ti bolje.''

Polako je klimnuo,pogled mu ponovo pada na krilo. ''Obećavaš?''

Nisam morala čak ni na sekundu da razmišljam,jer za moje i njegovo dobro,boram da uverim oboje da hoće. ''Obećavam.''


''Okej,'' rekao je,prvi kez dana se pojavio. Osmeh mu je bio lep kao i uvek. ''Društvene igre.''

HARRY'S POV

Hodala je do društvenih igara. Njena duga kosa protegla se dole niz leđa i iako su joj oči bile svetle,bil je tužna. Možda je to zbog mojih postupaka,ali pokušao sam da joj dam do znanja da činim sve od sebe. Srećom j razumela to.

Da li smo mi bili zaljubljeni? Ona je definitivno bila bitna,znao sam to. Samo nisam znao kako da ukažem na to. Vratio sam se u misli i video sliku njenog osmeha,najslabija sećanja kako se ljubimo. Možda i jesmo.

Ali tu je bila još jedna devojka. Plavuša. Umirujuće plave oči i širok osmeh. Činilo se da ma više sećanja o njoj,ali bila su slaba. Njeno ime mi je bilo na vrhu jezika,ali nisam mogao da se setim. Erica? Ella? Emma? Emily! Bila je to Emily,to je njeno ime. Ali,s tim je stigla i tuga čak i slabija nego sećanje na nju. Ili me ona činila tužnom ili se nešto desilo s njom,pa sam zato ja tužan. Ali,u svakom slučaju,voleo sam da mislim o Rose. Jer je ona bila stvarna i upravo je sela ispred mene. Ona je bila tu i ja sam bio ovde,i ovo nije sećanje. Ovo je sada.

Trudio sam se da slušam i pratim pravila koje je Rose objašnjavala,ali  sam pravio greške. Neke je samo ponovo objašnjavala,a na neke se nasmejala. Nije to bio loš smeh,bio je nežan,i kada je prestala da se kikoće,opet je objašnjavala.

Osećao sam se mirno sa tim što je došlo sa Rose i lepo je znati da mogu da joj verujem. Osetio sam tu malu tugu koja je došla sa sećanjem na Emily. Osetio sam neobičnost  s tim što je došlo u moj um.

Ali takođe sam i osetio mnogo drugačijih stvari. Osetio sam bes duboko u sebi i nisam bio siguran zašto. Želeo sam osvetu. Bio sam siguran ako vidim osobu kojoj je ova mržnja bila posvećena,znao bih zasigurno,ali sada nisam imao ideju ko leži iza ove magle.

Bilo je tu još stvari. Strašnih stvari. U vrtlogu ovih sećanja i rasutih misli bili su bliceva. Blic (fleš-bljesak) mog tela kako se tetura i moj glas koji glasno viče. Blic ogromnog bola koji reže moja leđa. Telo gori ispred mojih očiju dok ga gledam kako vrišti. Tamna,prljava ćelija. Usamljene noći i strani dani. Glasovi,mnogo glasova u mojoj glavi. Užasni košmari.  Udaljeni vrisak i nekoliko udaraca. Stalan osećaj straha konstantno je u mom umu. Nisam mogao reći da li su te misli samo jer se moj mozak tetura ili sam uvek bio ovakav.

Ali koji god da je slučaj,u jednu stvar sam bio siguran; gubio sam jebeno pamćenje.


_________________________________

Nastavci će ponovo biti redovni. Imala sam nekih ispita i imam još. Nisam mogla da postignem. xD Jelena