Psychotic (Serbian Translation)

Chapter 7.

Harry's POV

Kakvo je olakšanje konačno se vratiti. Dome,slatki dome,zar ne? Samo udisanje ovog ustajalog povraćke-stopala mirisa,biti u mogućnosti da sedim na ovom škripavom krevetu i prašnjavoj posteljini,biti blokiran ovim automatskim vratima i nemati šta raditi. Divno.

Vukao sam noge tvrdim podom,kretajući se prema krevetu,sedajući dole sa produženim uzdahom. Kunem se da,ako bi normalno osobu zatvorili ovde na sedam dana,i oni bi pobesneli.

Nema nikakvog tretmana,nema dobre hrane i odvratne kazne koja uključuje dosta bičevanja.  Znam da je Wickendale trebao biti odvratan,ali ovo je premašilo moja očekivanja.  Jedini deo dana kada nisam želeo da se ubijem jeste kada sam pričam sa Rose. Ona je bila jedina normalna osoba sa kojom sam mogao da razgovaram.

Pokušao sam da pričam sa Jamesom,jednom,ali činio se nervozan u mojoj okolini. Nerado je pričao sa mnom i on je mislio da sam čudak,samo je odgovarao kratkim odgovorima.

Voleo sam Rose,odlučio sam. Nije se činila uplašenom,nije glumila tako. Svakako da je bila naporna,ali i ja sam naporan. Ona me je tretirala kao normalnu osobu,a ne kao psihopatu.

Što je večina nas bila 'superiorna' i 'razmna' ljudska bića. Ali nismo bili mnogo različiti,zaista. Ono što ja mislim je da smo svi ludi. Svi imamo taj deo misli koje su mračnije i poremećene,ali neki su dalje istraživali taj deo u odnosu na ostale.

Odjednom sam trgnut iz svoje filozofije kada sam čuo korake niz hodnik. Prvo nisam ništa pomislio jer dosta ljudi hoda hodnicima,bez obzira da li su zaposleni,pacijenti ili posetioci. Ali tada sam čuo glasove i počelo me zanimati.

''Treba li da kažemo gospođi Hellman? '' Uspeo sam čuti prestrašen šapat. Ženski,rekao bih.
''Ne. Ja bar neću. '' Druga žena.
''Rosemary,moramo nekome reći! Bar nkom iz obezbeđenja,možda?''
''Radi šra želiš,Helen,ali ja neu da budem umešana. Ono što smo videli,bilo je...'' Mogao sam primetiti kako je zadrhtala. '' Bilo je grozno,ne želim to ponoviti. Ne želim biti umešana. Samo hoću da zaboravim da sam to ikada videla.

Mogao sam čuti kako mi se glasovi približavaju,brzo sam ustao i naslonio se držeći se za rešetke pokušavajući da vidim anonimne žene.

''Plus,nismo ni trebale biti dole uopšte. Možemo upasti u ogroman problem. '0 Glas od Rosemary je rekao. Sada su već blizu.

''Pa! Ne možemo samo nekome reći,'' Helen je rekla.
''Samo to ostavi!'' Rosemary je grubro naredila. ''Neko drugi će ih naći kad tad. ''

Izgovorivši to,prošle su pored moje ćelije. Brzo su hodale i nisu gledale u mom smeru,tako da ih nisam mogao prepoznati.

Nisam mogao,a da se ne zapitam o čemu su,dođavola,pričale. Nešto se dešavalo u Wickendalu,što sam znao od početka. Nešto loše. Ali samo nisam odgonetnuo šta. I sada su ovde dve zaposlene,uplašene nečega što su videle u instituciji samo motvrdile moje pretpostavke. Plus,ovo je jedino zanimljivo što se dešava poslednjih dana,pa nisam mogao da ne otvorim usta.

'' Hej! '' Glasno sam prošaputao. Ignorisale su me. Trebao sam znati,pacijenti ovde stalno dobacuje lude stvari na njih.  Ali,moram da imm njihovu pažnju.

''Rosemary,Helen!'' Na to su se okrenule. Jedna je bila prilično stara,verovatno Rosemary,a druga je bila mlada žena koja liči kao da je njena ćerka. Obe su imale radničke uniforme i tamnu kosu,svezanu u punđu.

'' Šta hoćeš? '' Rosemary je grubo upitala.
''Šta ste videle?''
''Vrati se nazad u ćeliju,Harry.'' Nisam imao pojma kako zna moje ime,li opet,svi zaposleni su verovatno znali imena pacijenata.

''U ćeliji sam.'' Počeo sam. ''Samo mi recite šta ste videle. O čemu pričate?''
''Hajde,Helen,idemo,'' Rosemary me ignorisala,zgrabivši Helen za ruku i okrenula je od mene.

Sranje. Morao sam da znam ili bi me znatiželja pojela. Ali hodao sam po tankoj žici i iskoristio sam ono što sam već znao.

''Ili ću reći gospođi Hellman da ste vas dve bile dole.'' Nisam imao pojma gde je 'to dole',ali bilo je vredno. Uspeo sam u svojoj nameri i obe su se okrenule,hodajući nazad prema mojoj ogradi.

''I ko će ti verovati? Ti si psihopata,gospođa Hellman će misliti da lažeš,'' Rosemary je rekla,iako je izgledala da ubeđuje sebe,a ne mene.

''Hoće li?'' Pitao sam. ''Gledaj,obe znate da nisam kao većina pacijenata. Nikad nikoga nisam napao niti sam imao slom,poslušan sam i poštujem pravila. I zbog toga se sviđam gospođi Hellman. Čak vam garantujem da će vas makar pitati za to,a vas dve ne želite da lažete,zar ne? ''

Razmenile su skptične poglede i dalje se čini da su neodlučne. Mislm da im treba još uverenja.

''Mislite o tome na ovaj način. Vi meni kažete što ste videle i ja ću čuvati informaciju za sebe. Vi nećete upasti u nevolju sa gospođom Hellman, ja vas pustim na miru, nito ne sazna za nšs mali dogovor. Niko neće saznati što se dogodilo, osim mene i vas dve. I čak i da kažem nekome šta ste videle, niko mi ne bi verovao, kao što ste same rekle. Mislim, ipak sam ja lud, zar ne?

Još jednom su razmenile nesigurne poglede, činilo se da se raspravljaju očima.

''Okej, u redu,'' Helen je duboko izdahnula i izgledalo je da su došle do zaključka.
''Ona govori,'' rekao sam iznenađeno.
''Bile smo u podrumu i... '' Započela je, ignorisajući moj komentar. ''Videle smo tri tela... Sve tri žene, ja mislim.''
''Mrtva tela?'' Pitao sam.
Njene prestravljene oči i drhtavo kimanje glavom potvrdili su ono što sam mislio. ''Da. Ali nisu bile samo mrtve, bile su...Bile su oderane.''

Rose’s POV

Hodala sam nazad do Lorine kancelarije u puno boljem raspoloženju, uprkos užasnom vremenu. Bilo je čudno, jer Harry je počeo slati srećne aure ovog puta, umesto da me čini živčanom i ljutom.

Stvarno sam mrzela priznati  to, ali je bio zaista šarmantan na ručku. Dok smo igrali Clue igru bio je tako smešan i harizmatičan, dok je u isto vreme bio zapravo na neki način sladak. Na neki način. I pod sladak mislim da nije imao nikakve ružne i vulgarne komentare.

Ali i dalje, nešto na njemu je bilo... Osvežavajuće? Bio je tako živ u odnosu na  druge pacijente. Da nije ludi kriminalac možda bih čak razmislila o prijateljstvu s njim.
Bila sam protrešena iz svojih misli kada je čudesno ''BOOM!'' odjeknulo kroz celu zgradu.

Grozna munja nije posustala,i pretpostavljala sam da će biti gore. Oluja je bila jedna od gorih koje sam doživela. Čak iako je tavanica debela,mogla sam čuti kapljice kiše kako lupaju po krovu. Sam zvuk kiše me inače smirivao, ali sada, sa ovim oštrim vremenom, sva ta buka je bila haotična i odvratna.

Još dva kruga munje od koje su kosti zveckale,čula se se dok sam otišla do kancelarije, koračajući unutra tražeći Lori kako je zgrbljena iznad stola kao i uvek, prolazeći kroz neke papire. Prošla sam pored par bolničkih kreveta da bih došla do nje i sela na malu stolicu ispred stola natrpanog papirima.

''Ćao,'' pozdravila sam je.
''Ćao draga,'' odgovorila je ne pogledavši me.
''Treba li ti pomoć?'' Upitala sam.
''Ne,'' rekla je. '' Verovatno nećemo biti zauzeti zadugo, svi pacijenti su se vratili u svoje ćelije dok se oluja ne smiri. Gospođa Hellman ne želi da neko od njih paniči zbog grmljavine.''
Kimnula sam glavom kao odgovor, te zgrabila moju knjigu s njenog stola. Uvek sam je nosila na posao sa mnom u slučaju dosadnih situacija poput ove i bila sam zahvalna jer jesam.
Okrenula sam na mesto na kojem sam stala u potpunosti zanesena rečima na stranici. Bila sam usredsređena u priču i zaboravila na vreme, dok se nije dogodila najčudnija stvar koja se mogla desiti.

Svetla su zatreperila.  Sve je bilo crno i onda se vratilo svetlo. I onda opet crno.
I tako ostalo crno.

Pogledala sam prema Lori, dok su naše zabrinute oči ostale zarobljene, ali smo ostale tihe; jer se zatim čuo zvuk. Kao da je lanac bio sklonjen ili kao da su teška vrata bila otvorena. Meešavina toga dvoga, možda. Zatim negdje u hodniku jako vrištanje.
Čudan deo vriska nije bilo tone iza toga. Bila sam naviknuta, većina pacijenata je uzrokovala mnogo buke, neodlučne glasove.

Deo koji me brinuo je neposredna blizina glasa. Zvučao je tako blizu, puno bliže i onda je nestao kao da je neko protrčao pored kancelarije.
Što je bilo nemoguće, jer su pacijenti bili zaključani u njihovim ćelijama. Sama pomisao da je neko pobegao bila je smešna, automatska vrata su ih držala dobro zaključanim.

I tada sam shvatila. Vrata su bila automatska. Struja je nestala. Bez struje, vrata neće ostati zaključana. Znači,pacijenti bi sada mogli pobeći iz svojih ćelija;  i nisam sumnjala da su upravo to učinili.

Polako sam se okrenula prema Lori, ne želeći čuti jer će reći ono što sam znala da će se desiti. Kroz maglu, zahvaljujući crvenim svetliama koja su se pojavljivala jer je bio hitan slučaj, mogla sam videti njeno lice. Bilo je preplašeno i zabrinuto.

''Rose?'' Upitala je.
''Da?'' Prošaputala sam, iz nekog razloga preplašena da pričam glasno.
''Mislim da imamo problem.''

Harry’s POV

Seo sam na kraj kreveta, odmarajući laktove na kolenima,držeći glavu na dlanovima, da je sačuvam od padanja.

Nisam mogao verovati šta sam upravo čuo, moje misli su zujale o novoj vesti. Tu su bile tri mrtve oderane žene u podrumu ove ustanove. Moje ''žrtve'' su oderane, baš kao ove. Mrtva tela su morala biti ubijena nedavno ili čak dovoljno nedavno da bih mogao videti da je koža oguljena sa mesa.

Nisam sasvim znao što ovo znači, ali je definitivno značilo nešto. Moram saznati što. Moram vidjeti ta tela sam.

Ali kako ću dođavola uraditi to? Tela su navodno na drugom kraju podruma. Verovatno negde gde nikada ne bi bile pronađene. Treba da idem u potragu, bez nadzora da ih pronađem; što je nešto gde imam male šanse.

Dođavola,ne mogu čak ni pišati (:D) bez obezbeđenja koji me vode do toaleta, čuvajući me da ne bih pobegao. Kada god idem kroz hodnik, na svakom uglu je jedan, stražar mislim. Imam priliku biti sam samo ovde, zatvoren u ćeliji; samo ja i moj voljeni krevet. Kada bih bar mogao pronaći put kroz ove proklete metalne šipke...

Odjednom svetla su zatreperila, zaustavljajući moje razmišljanje kada sam pogledao gore. Sijalica se ljuljala naprijed-nazad, blago svetleći i tada se ugasila potpuno. Na prvu pomisao mislio sam da je to samo u mojoj ćeliji , ali tada sam primetio tamu na hodniku i pojačan zvuk nepoznate buke koju pacijetni stalno prave.

Nestalo je struje.

Požurio sam prema vratima ćelije koja me drže u ovoj rupi, osećajući vrtoglavicu kada sam ih pokušao otvoriti. Nisam mogao verovati da je uspelo. I bilo je savršeno vreme.

Neodlučno sam zakoračio da bih prošao kroz betonske zidove i izašao na hodnik, nadajući se da neće biti stražara okolo. Očima sam tražio gde su, ali sam tada shvatio da bez nedostatka struje ovde je najmanje svetla, tako da nisam u mogućnosti da vidim išta. Jedina stvar koja je osvetljavala hodnik jesu crvena svetla hitne pomoći, dajući jezivi sjaj kroz mesto. Nisam žalio, ipak na kraju sam izašao uz te grozne ćelije.

Sve što sam trebao uraditi sada je da pronađem tri tela na kraju podruma,do kojih nisam znao kako da dođem u gotovo potpunom mraku bez zaštitara.

Pa, suočavao sam se i sa gorim izazovima pre.

Rose’s POV

''Idem napolje da vidim šta se dešava.''

''Ne,'' Lori se protivila. ''Nije sigurno.''

''Moram pronaći gospođu Hellman, ne možemo samo sedeti ovdje!''

''Da,možemo, samo čekaj. Ko zna, može stuja doći ponovo svake sekunde.''

''Ti čekaj, ja idem ovuda.'' Rekla sam joj, već ustajući sa mesta. Sedenje tu u mraku je bilo strašnije nego pokušaj da pronađem traženje načina što dalje. Plus, ako neko od pacijenata prođe znam kako ću s njima. Bar većini.

Harry’s POV

Pronalazak mog puta za podrum je bio lakši nego što sam očekivao. Shvatio sam da je to negde na kraju sa svim zalihama i sranjima, ali nisam očekivao da je na ovom putu. Ali srećom, jeste.

I bez ikakvih komplikacija. Pa, osim trčanja za Jamesom.

Ali izgubio sam ga nekoliko koraka kasnije, prestigao sam ga, nadajući se da neću ponovo nailaziti na njega. Ustvari nikog.

U hodniku gde je bilo mnogo soba za zalihe i soba za skladištenje bile su stepenice za podrum. Bilo je skriveno, na kraju hodnika. Treba se dobro zagledati da bi primetio, inače bi prošao ne primećujući ga.

Koraci su bili prekriveni u prljavštini i vazduh je bio ustajao, što je značilo da je ovo mesto bile netaknuto već dugo vremena. Moja stopala su prelazila cement ispod njih dok sam žurio dole prema donjem spratu, shvatajući da su koraci bili prašnjiviji i prašnjivji.

S vremenom, zidovi sa moje desne i leve strane su se pružali u veliku prostoriju koja je bila podrum, sloj prašine je sve pokrivao.

Ovde nisu bila svetla u slučaju opasnosti, što mi je dalo još jednu naznaku da ovo mesto nije bilo popularno mesto u Wickendalu.


Jedva je bilo svetla iza mene, što mi je dozvolilo da čisto vidim samo 6 koraka, sve ostalo je bilo crno. Mogu reći da je podrum jako veliki iako je uži i ima hladniji vazduh.

Kako bih se kretao ovim velikim mestom moram imati malo svetla. Pažljivo sam opipao okolo, moja ruka uspešno je dotakla nešto što se činilo kao lampa.

Pokušavao sam se nadati da je to lampa. Uhvatio sam predmet i osetio ispupčeni prekidač, par sekundi se čuo neki zvuk i zatim se napokon svetlo proširilo prostorijom.

Nije li ovo moj srećan dan.

Osvetlio sam svetlom veliku prostoriju, tražeći nešto da liči na mrtva tela. Hodao sam okolo, tražeći ispod stolova i u ćoškovima. Ništa.

Jedino što sam otrkio bio je bled i bolesno sladak,truli miris. Pa sam odlučio njušiti.

Moj nos me izdao par puta, vodeći me do paukovih mreža i starih stolova. Ali ove 'izdaje' su me dovele do novog otkrića, i to neugodnog otkrića. Jer dok sam tražio izvor tog smrada  video sam desetine starih bolničkih kreveta, prekriveni osušenom krvlju. Desetine.

Bile su tu i stare mape od onoga što je,ja mislim, u ljudskom mozgu. Zašto bi nekome to trebalo? I zašto je ovde bilo toliko kreveta tako krvavih i zašto nisu bili bačeni? Bilo je to strašno sranje.

Ali nisam mogao razmišljati o tome sada, bio sam na misiji i bio sam odlučan da je rešim.

Došao sam do čudnog mirisa koji je pekao moj nos više i više sa svakim udahom koji sam uzeo. Bilo je u potpunosti grozno toliko da skoro nisam mogao podneti.

Ali prošao sam kroz smrad i odmah došao do vrata na zadnjem zidu podruma. Odatle je smrad dolazio, morao je.

Duboko sam udahno,kroz usta rađe nego kroz nos i polako otvorio vrata. I prizor koji me dočekao je bio dovoljan da zgrozim u šoku.

U ćošku  sićušnog ormara bila su dva jeziva mrtva tela, skoro neprepoznatljiva. Izgledala su kao neka vrsta životinje koja je iskasapljena, bez imalo kože. Sve je bilo meso.

''Krvavi pakao.''


ROSE'S POV

Hodala sam kroz hodnike zgrade, nadajući se da ću naći put to glavne kancelarije gde bi najpre gospođa Hellman mogla biti. Htela sam je pitati šta možemo učiniti da bi ostali sigurni i da se svi okupe. Bolje imati plan i otići do njih nego sediti i čekati da oni dođu do nas.

Moji koraci su bili puno glasniji u tihim hodnicima, činilo se da bi svi mogli čuti moje korake. Moj cilj je bio da budem što tiša  da bih izbegla suočenje s nekim, ali činilo se da to nije uspevalo u ovome trenutku.

Odjednom, osjetila sam da je neko protrčao pored mene. Trgnula sam očima prema njima, moj prvi instikt je bio da ih zgrabim i zaključam,ali bili su prebrzi i već sada predaleko. Plus nisam ni imala ključ da zaključam ćelije tako da ne bih ništa mogla učiniti.

Samo sam glasno izdahnula i onda brzo hodala. U toj brzini sam došla do glavne kancelarije u par minuta, ne gubeći vreme da kucam na vrata. Ali niko nije bio u prostoriji.

Huh, pomislila sam. Gospođa Hellman je verojatno otišla i pokušavam držati stvari pod kontrolom.Ne bi ostala ovde i gledala svo ludilo koje se događalo pre. Ona bi režirala sve do njihovih čelija, ona je nadzornik.

Ipak sam odlučila da ne mogu tamo završiti, umesto toga uputila sam prema zadnjoj strani građevine. Pošto je glavna kancelarija bila ispred,mogla sam vidjeti da li ide.

Hodala sam beskonačnih pet minuta i konačno sam prešla hodnik zaliha i skladišta. Još uvek nema gospođe Hellman. U tom trenutku sam napokon pustila paniku koju sam očajnički potiskivala. Svi pacijenti su bili napolju i trčali kao ludi, nije bilo ni traga gospođi Hellman i nisam mogla videti stražare. Neko me mogao napasti svaki časa. A onda, kada moje misli nisu mogle biti gore strašna misao me udarila. Štaje sa pacijentima na odeljenju C? Jesu li svi zaključani u ćelijama?

No,pre nego što sam mogla pomisliti o tome ta briga je bila zamenjena novom. Stajao je veliki, ćelavi čovek, srednjih godina koji je imao tetovažu zmije blizu levog oka,približavajući se. Bio je pacijent, mogla sam vidjeti po njegovoj odeći. Mislim da se zvao Norman. Dala sam sve od sebe da ostanem mirna. Išao je pravo prema meni i moje srce je kucalo sve brže i brže  svakim njegovim teškim korakom, adrenalin pulsira mojim venama. 'Smiri se' rekla sam sebi, ‘ništa loše se neće dogoditi.' 
Ali kad je stao ispred mene, shvatila sam da ne mogu mnogo pogrešiti.

''Ćao,'' nasmejao se. Videla sam da mu pola zuba nedostaje i njegov dah je zaudarao.

''Ćao,Norman, hajde d ate odvedem nazad do tvoje ćelije,'' rekla sam uverenim i zapovednim tonom kojim sam mogla reći,pokušavajući ići prema glavnom hodniku.

''Ne tako brzo,'' rekao je neobičnim napetim glasom. Nisam imala snage dok me grubo gurnuo na zid. To me podsetilo na prvi susret s Harryem, samo je ovaj bio nekako puno strašniji. Pokušala sam se boriti protiv njega ali bila sam slaba, čak i sa svojom navalom adrenalina. Toliko sam uplašena sada.Moj strah je porastao do te tačke da bih mogla povratiti. Oči su mi se punile suzama dok sam shvatila da nemam gde pobeći.

''Norman, prestani.'' Rekla sam strogo. 
''Ne bih rekao,'' odgovorio je. Nisam davala nikakvo 'upozorenje' dok je on gurnuo svoje ruke ispod moje uniforme. Nažalost imala sam belu mediccinsku haljinu i helanke.

Cvilila sam od iznenađenosti i nelagode dok su njegove ruke grubo skliznule na moje. Stenjao je klimavo zbog mog tela. ''Čekao sam ovo od prvog dana kada sam te video, '' rekao mi je, njegove reči su bile mračne i preteće.
''Molim te,'' molila sam, gušeći se u svojim jecajima. ''Nemoj ovo raditi.''

Odjednom se nešto preokrenulo u njegovom ludom umu, ljutitimizrazom na licu mi je prekrio usta rukom. Vrisnula sam od bola, ali bilo je prigušeno njegovim debelim prstima. ''Ja radim što god poželim,'' viknuo je.
Ruka mu je nastavila putovati uz moje telo, Normanova usta izvila su se u užasavajući osmeh. Zaklopila sam oči, ne želeći videti njegovo lice, nadajući se da će neko, bilo to pomoći. 

Odjednom se atmosfera promenila, Norman je polako maknuo svoju ruku s mog lica, zaustavljajući drugu koja je bila na mom telu. Otvorila sam oči taman na vreme da vidim Normanovu glavu koja je tresnula od zid kraj mene velikom snagom. Raširila sam oči i ugledala Harrya, nikad nisam bila srećnija što ga vidim. Zamalo sam skočila na njega i zagrlila ga. 

Ali nije bio gotov, ponovo se dohvatio Normanove ćelave glave. Vilica mu je bila napeta, a oči crne od besa. Mogla se jasno vijeti Harryeva snaga dok je Normanovu glavu lupio od zid uz odvratan zvuk. Bacio je njegovo onesvešćeno i verovatno mrtvo telo na pod kao da je smeće. 

Harry se odjednom okrenuo prema meni, izraz lica mu je blaži. ''Rose, jesi li dobro? Je li te povredio?'' Upitao me, zabrinutost je jasna u njegovom glasu i briga u očima. 
Nisam mu odgovorila, umesto toga sam se drhtavo odmaknula od zida, osećajući olakšanje. 
U tom trenutku me nije bilo briga što je Harry mentalni pacijent koji je možda oderao tri žene, bilo mi je važno da me on spasao od najstrašnijeg trenutka u mom životu. 
Sve što mi je sad trebalo je uteha, nebitno od koga. 

Zakoračila sam napred i obavila ruke oko njegovog struka. Prvo se iznenadio, a onda je svojim rukama zagrlio moja ramena. 
Priljubila sam se uz tkaninu njegove odeće, telo mi se treslo od jecaja olakšanja.
 
Pustio me da plačem, čak šaputajući ''Ššš, u redu je. Sada si sigurna,'' u moje uho. Njegovo maženje mojih leđa je bilo utešno, smirujući moje suze. 

Bio je to lud osećaj, nemati kontrolu na to što ti se događa. Kada te bolesni, sadistički, psihotični ludak pipka, sa najgorim namerama. Bilo je zastrašujuće, u najmanju ruku. A onda dođe osoba koja otera sve loše, od olakšanja te obuzme sreća, to je emocionalna vožnja. 

''Hvala ti.'' Promrmljala sam u Harryeva prsa, napokon sposobna kontrolisati svoje plakanje.
''Naravno.'' Odgovorio mi je umirujućim tonom. Iako sam završila sa cmizdrenjem, niko nije prekinuo zagrljaj, bio je topao i utešan. 

Uskoro mu je došao kraj kada su se čuli koraci niz hodnik. Podigla sam glavu sa Harryevih prsa i ugledala gospođicu Hellman kako hoda prema nama. Gledala me u oči i napućila usne. 
Baš je pogodila trenutak.
''No, no, no,'' podrugljivo se nasmejala meni i Harryu ''Što mi to ovde imamo?''


(Ne znam kada će nastavak,Ema i ja smo zauzete  preko vikenda.  Trebao je ovaj deo biti sinoć,ali Ema ima obaveza oko škole,pa mi je tek juče javila da ja prevedem. Jelena* )