Psychotic (Serbian Translation)

Chapter 6.

Hodala sam duž hladih ulica,ne osećajući se dobro na putu za posao. Bilo je hladno i sneg je provejavao,kao i obično,ali nešto u vazduhu je činilo da se osećam depresivno i bedno. Možda je bio jedan od onih dana.

Uprkos mom bezveze raspoloženju,najsmejala sam se kad sam se setila jučerašnje šetnje sa Jamesom. Bio je džentlmen,zaista zanimljiv na neki svoj način. Počeo mi se sviđati sve više i više svakog minuta provedenog s njim.

Uopšte nije kao Harry. Bili su potpuno različiti,zapravo. James je skroman i simpatičan,a Harry samouveren i bezobrazan. James je bio uredan i mnogo je radio,a Harrya verovatno nije briga. Kako mi se James sviđao sve više svake sekunde,tako je i moja mržnja prema Harryu sve više rasla. Kao da se moja sklonost prema Jamesu podudarala sa mržnjom prema Harryu.

Pri pomisli na psihopatu,nepoznat bol me kao da me okupao. Šta god da je,nije mi se svidelo. Možda je krivica ili mržnja,ne znam. Razmišljanje o njemu mi zadaje glavobolju.

Protresla sam glavu,pokušavajući da izbacim sliku njegovih razbarušenih kovrdža i usana boje trešnje. Ne bih da trošim vreme razmišljajući o tome.

Kako sam se približavala zgradi Wickendale,primetila sam lep auto parkiran ispred kamenih stepenica. Čoveče,volela bih da imam auto. Čuvam novac i nadam se da ću uskoro imati jedan koji će mi ublažiti muku da hodam po lošem vremenu svaki dan.

Prednja vrata su bila otvorena i dobro obučena žena je zakoračila napolje,sa otkopčanim bež kaputom i lepim cipelama. Njena kratka kosa koja je dodirivala vrhove ramena bila je crvenkasto smeđa(ne znam kako drugačije da opišem kosu) i njeno lice izgledalo je kao da je u srednjim tridestim.

Pitala sam se šta žena kao što je ona radi na mestu kao što je ovo dok je koračala uz stepenice. Tada sam primetila veliku kameru u njenim rukama. Ona je bila novinar.

Ne znam zašto,ali osetila sam nalet muke zbog njenog prisustva ovde. Znam da je radila samo svoj posao,ali većina novinara su bila njuškala i imali su superioran stav,tako da ih nisam volela.

Ušla sam u zgradu par koraka iza nje,dočekavši topao vazduh u zgradi. Išla sam prema kancelariji medicinskih sestara ali sam se zaustavila na scenu koja je bila ispred mene. Novinarka je zaustavljena od strane gospođe Hellman koja nije izgledala srećno kao i obično. Izgledalo je kao da su ona i neimenovana novinarka bile u nekoj raspravi,ali nisam mogla da odgonetnem njihove reći od zvuka besne vriske negde niz hodnik. I tada,sa ljutim pogledom i nekoliko reči gospođe Hellman,novinarka je odjurila iz zgrade. Šta je dođavola to bilo?

Ignorisala sam misao,shvatajući da je loša ideja pitati gospođu Hellman. Tako sam odlučila nastaviti prema kancelariji kada sam primetila preplanulu,vitku figuru kako ide u mom smeru. '' Kelsey! '' Uzviknula sam.

''Ćao,Rose! Gde si bila?''
''Radila sam. '' Rekla sam i slegla ramenima.
'' Pa,morali su nas držati zauzetima jer te nisam videla čitavu večnost. ''
'' Par dana,ali da,'' nasmejala sam se. Sa Kelsey koja je bila okupirana psihološkim poslom u krilu za savetovanje i mene koja je bila totalna razlika od nje koja je pratila fizičko stanje pacijenata,nisam je videla na poslu koliko bih želela. Ali ove nedelje neposredna blizina između nas je bila veća nego običo i jedva sam je viđala. (o.O)

'' Šta si ti radila ovih dana? '' Pitala sam.
''Ništa posebno,'' rekla je,njene oči su šetale okolo na trenutak kao da je bila zabrinuta zbog nečega. '' Šta je s tobom? '' Pitala je,menjajući temu.

Zagrizla sam donju usnu,pitajući se da li da kažem nešto za Harrya,iako tu nije bilo puno da se kaže. Samo smo razgovarali par puta. Ali ipak sam joj rekla,objašnjavajući svaki razgovor najbolje što sam mogla da se setim. Odlučila sam zadržati neprijatne detalje kada je Harryeva šaka lutala mojim butinama. Sećanje je izazvalo vatrenu u meni i odmah sam izabcila tu misao iz glave.

''Vau,''rekla je u iznenađenju kad sam završila. ''To nije fer! ''
'' Pa,ne bih sebe smatrala toliko srećnom...''
''Ja bih! Volela bih da uđem u njegove misli i saznam o čemu razmišlja. '' Rekla je, skupljajući oči pokušavajući da zamisli njegove misli. (:3) Imala je tu stvar oko misli ludih i želje da zna kako oni razmišljaju,šta ih čini drugačijim od normalnijih ljudi i stvari slične tome.

''Još ga nisi videla u svojoj kancelariji? ''Zapitala sam se. Kelsey uglavom vidi sve pacijente u toku sedmice kada stignu.
'' Jesam,naravno da sam ga videla. Ali on je pametniji od ostalih. Gleda na mene samo kao na psihijatra. Veoma je zatvoren ali volela bih da imam normalan razgovor s njim i da ga nateram da se otvori.  Samo da ga smirim umesto da ga ispitujem i  hvatam beleške.

'' Pa,ne radi to,'' odgovorila sam jednostavno dok je Kelsey klimnula u mislima. ''U redu,zakasniću. Vidimo se kasnije. ''

''Stani,imam nešto da ti kažem. '' Kelsey je rekla pre nego što sam završila. '' Ja... Ovaj... Ja... '' Počela je,gledajući me u oči.  Ali  ponovo je gledala okolo,kao da je zabrinuta ili posmatrana.
'' Znaš šta,nema veze. Vidimo se kasnije. '' Okrenula se i ubrzano otišla.

To je bilo zaista čudno. Radoznalost me izjedala,želja da saznam šta je htela reći. Ali nisam imala vremena da je pratim i pitam inače bih zakasnila. Jedina stvar koju sam mrzela više od neznanja bilo je kašnjenje.

Danas je bilo dosadno i zauzeto,raspoloženje je variralo. I dalje sam bila opuštena,kao i uvek,kada je sat otkucao podne i morala sam da idem na ručak. Bilo je smešno kako sam protiv volje išla da vidim Harrya,ali ručak je bio moj omišen deo dana. Bilo je mnogo zanimljivije od prikupljanja medicinskih zaliha i dovršavanja papirologije.

Kada sam zakoračila kroz dupla vrata kafeterije,moje oči su još jednom potražila njega. Obično je njegov zanosan izgled lako pronaći među bednim i groznim ljudima. Ali nigde ga nije bilo tako da sam zgrabila špil karata sa stola i sela na naše mesto da ga sačekam.

Vrtela sam svojim prstima dok sam ga čekala,brzo mi je postalo dosadno,kao što možete zamisliti.  Uzela sam karte sa stola,prebacivajući jednu preko druge. Poređala sam ih po brojevima,a onda ih opet izmešala. Posle 5 minuta čekanja počela sam stavljati karte na sto u različitim oblicima,samo da budem zauzeta. Ovde sam već 10 minuta bez traga od njega. Gde može biti?

Samo što je pitanje prošlo mojim mislima,Harry je ušao kroz vrata.

Bilo je kao nešto iz filma. Kao da ga je reflektor osvetlio,ima pažnju svakog u sobi. Sve oči su ile usperene ka njemu kao da je poznat. Ali nisu ga gledali sa stahopoštovanjem ili obožavanjem. Čak su i najveći zlikovci krili strah dok su budno gledali u njega,kao da su bili zabrinuti ili da će ih on napasti. Ali nije.

Umesto toga,samo je jezikom prešao preko usana i došetao do mene,ne obraćajući pažnju na poglede. ''Rose,'' rekao je kada je seo i bila sam malo iznenađena što je to uradio. Nakon jučerašnjeg besa,deo mene je mislio da ipak neće doći.

''Ćao Harry. ''

I onda je nastala tišina. Ne umirujuća,nego ona neprijatna dok Harry nije skinuo svoj pogled sa mene. Pokušala sam smanjiti napetost mešajući špil karata tako da se ne bih usredsredila na to šta da kažem,pokušavajući da izgledam zauzeto. Poskočila sam kada je Harry stavio svoju ruku na moju da me zaustavi; iznenađujuće nežan dodir.

''Stani,ne želim da igram karte,'' rekao je. Htela sam da ga pitam šta da radimo umesto toga,nadajući se neće reći da samo želi da razgovara. Bilo je samo nekoliko njih,ali ne volim gde se naši razgovori završe.  Ali srećom ustao je sa stolice i otišao do stola za igre. Na moje iznenađenje uzeo je igru na ploči i znala sam da je to Clue zbog duboke zelene kutije. Skoro ista boja kao Harryeve oči,samo bez tog sjaja koji oduzima dah.

Vratio se i seo sa kutojom u rukama,kartama i figurama praveći buku kada ih je stavio na sto.

''Clue?'' Pitam da potvrdim njegov izbor.
''Ironično,da. '' Rekao je i stavljao figure na sto. Raspoloženjem u je mnogo bolje danas zbog čega mije drago.

''To je loš izbor,zato što ču pobediti bez obzira na sve.,'' rekla  sam mu.
'' Jesi  sigurna? '' Pitao je sa izazivačkim smeškom.
''Da,definitivno. Nikad nisam izgubila. Igrala sam protiv cele porodice pet puta i svaki put sam pobeđivala,'' rekla sam,smejajući se na sećanje,

'' Nisi li ti nešto posebno,želeo bih da imam tvoje talente,'' rekao je sa sarkazmom u glasu.  ''Dopusti da pogodim,tvoja porodica je najsrećnija družina,savršeno prljava bogata porodica i svi ste verovatno diplomirali na Harvardu ili medicinsku školu na vrhu liste,jesam li u pravu? ''

Njegovo pretpostavke o mojoj porodici su me malo isprovocirale,jer ono što je rekao ne može biti daleko od istine. (ova rečenica posle zareza nema logike sa ostalom radnjom,ali tako piše)

'' Ne,zaprvo nisi u pravu. Moj tata je bio alkoholičar i napustio nas je kad sam bila mala,onda se moja mama upucala jer,očigledno,nije mogla da se pomiri s tim da je on otišao. Tako da sam živela sa rastavljenim dedom i bakom neko vreme i jedva smo imali za život. Radila sam kao magarac pokušavajući da imam dobre ocene,što i jesam,pa sam dobila svoj prostor za život  i posao ovde sa novcem za koji isto tako radim kao magarac. Zato prestani sa svojim prokletim pretpostavkama i gledaj svoja posla.

Pogled na njegovom licu je bio neprocenjiv. ''Žao mi je Rose,nisam imao pojma.'' Rekao je. U očima je krio žaljenje i sažaljenje,ali onda sam se setila da psihopate odlično imitiraju ljudske emocije,tako da ne znam da li ovo da računam kao izvinjenje ili ne.

Izdahnula sam,''U redu je,'' kako god. '' Ali,pošto sam ti to rekla,moraš mi nešto reći o sebi. ''
''U redu,'' slegao je ramenima. ''Šta želiš da znaš?''

Bilo je tu mnogo toga što sam želela da saznam o njemu,ali reči su samo izlazile iz mojih usta. ''Jesi li ubio one žene? Ako jesi,koji su bili tvoji razlozi? Šta se desilo s njima,budi iskren. Gde si odrastao? Da li i dalje pričaš sa svojim roditeljima? Kako se tvoja porodica oseća zbog ove situacije? I gde si-''

''Vau,'' zakikotao se i pogigaš šake uvis u odbrani. ''Uspori,ljubavi. Odovoriću ti na samo jedno pitanje sada. ''

Dođavola. Verovatno bi mi odgovorio više ga ga nisam pitala sve odjednom. Zamislila sam se na trenutak,ne želeći da uprskam stvar. Htela sam ga pitati da li je kriv ili nije,ali deo mene još nije želeo znati. I sumnjam da bi mi rekao istinu.

''Okej,ako te pitam da li obećavaš da ćeš biti iskren?'' Zapitala sam se.

Klimnuo je i sastavio šake,gledajući me u oči sa ozbiljnim poglednom. Napokon sam odlućila koje bi pitanje bilo lako za njega da odgovori iskreno,ali i meni će da ti više uvida kakav je čovek Harry Styles.

'' Koji je tvoj najveći strah? '' Konačno sam pitala. Harry nije odmah odgovorio,umesto toga skupio je obrve dok je izvadio cigaretu i  upuljač iz džepa svoje košulje. Mrzim to reći,ali kada je skupio ruke oko upaljača i skupio svoje oči kako bi povukao dim iz cigarete,bila sam totalno očarana. Bio je prokleto seksi.

''Dobro pitanje,'' mrmljao je,cigatata mu viri iz ugla usta. (o.O) Strpljivo sam čekala dok je vraćao upaljač nazad u džep,pre nego što su nam se pogledi sreli.

''Zaista želiš da zbaš čega se najviše plašim?''Pitao je i izdahnuo dim.
Klimnula sam,nadajući se da će započeti pričati i prestati pričati tako sporo. Pogledao je okolo kao da ga neko posmatra i približio mi se.

''Moj najveći strah je da nikad neću izaći odavde. Da ću ovde biti zaglavljen do kraja života. Da neću moći da imam decu ili svoju kuću ili svoj posao,čak i sopstvenu garderobu. Da ću morati da sdim ovde sa ovom idiotskim psihopatama,da neću moći imati normalne razgovore sa svima osim s tobom. Da moram biti skučen u prljavoj ćeliji,slućajući vrisku i mrmljanje tokom cele noći. Nisam nikako spavao i osećam se užasno.  Ovo mesto čini da čovek poludi.  I šta ako ja ovde umrem,Rose?  Šta ako je ova zgrada sve što ću videti u narednih 50 godina? Ništa neće ostati od mene,jer ništa neću moći da dam. Umesto sahrane ovde će biti ljudi koji će hodati zgradom i pričati, '' Čuo sam da je onaj manijak što je oderao tri žene konačno umro u toj instituciji prošlu noć,'' i oni će biti srećni što me nema i to će biti poslednja uspomena što će neko imati  na mene,ludak koji je konačno umro. I najgora stvar je što taj stah nikad neće otići,jer je upravo sad ispod mojih stopala. ''

Ponela sam se njegovom drekom,nisam očekivala od njega da otkrije toliko. I odjednom sam osetila sažalenje. Znam da nisam trebala,on zaslužuje čak i gore stvari od ovoga,ali njednostavno ne mogu zamisliti kako je njemu,kako se oseća. Biti zaglavljen u Wickendalu dokraja života ne zvuči prijatno. I šta ako je zapravo nevin? Šta ako ide kroz ovog zbog ničega? Potisnula sam misli nazad,naravno da je kriv. Mora biti.

'' To zvuči grubo,ali ne mogu reći da mi je ćao zbog tebe.,'' rekla sam mu. Samo je uzdahnuo i pogledao dole kako je izvadio cigaretu da bi izdahnuo.

'' Znaš,ako pokušaš da se sprijateljiš sa ostalim pacijentima možda neće biti toliko loše,'' predložila sam. Harry se samo naruao i protresao glavom.
'' Ne,hvala. ''
'' Zašto ne? '' Zapitala sam se.
'' Da li me zezaš? Većina ovih ljudi jedva može sastaviti rečenicu.
''To nije istina,većina pacijenata nije luda kao što izgleda. Jesi li uopšte ikada pokušao razgovarati s njima? ''
'' Ne,i nemam nameru. ''
''Pa,do je glupo. ''
''O,ma daj Rose. Ne glumi kao da bi ti prišla ovim ljudima da si na mom mestu. Izbegava bi ih po svaku cenu i znaš to.

To je ze ućutalo. Bio je u pravu,verovatno ne bih želelda da postanem prijatelj sa nekim odavde da sam na njegovom mestu.

Bacila sam pogled na Harrya i primetila da njegove oči nisu bile na meni,tako da ne znam šta je osećao. Ali odjednom je podigao,još uvek nečitke,zelene oči iza dugih trepavica. Njegov izgled bio je ozbiljan kada je otvorio usta kako bi progovorio.

'' Mogu biti gospodin Green? '' (misli na onu igru,Clue)

Iznenada sam pukla od smeha,gledajući dole u zaboravljenu igru. Očekivala sam da će reći nešto ozbiljnije. ''Naravno. ''

''Imaš veoma lep osmeh,'' odjednom je rekao.
''Molim?''
'' Reako sam da imaš veoma lep osmeh,''zakikotao se dok mi se prokleta vrućina vraća u obraze. Mrzim kad se ovo desi.

''Hvala,'' progunđala sam. Nisam se želela zadržati na njegovom komentaru kao ni crvenilo u obrazima,pa sam pogledala  male igure na stolu i odlučila uzeti jednu u nameri da zaposlim sebe.

Baš kad sam htela uzeti Ms.Scarlett i započeti igru,ogromna tutnjava  zatresla je sobu. Harry i ja smo istovremeno pogledali gore,iako je nebo bilo blokirano od stane sive tavanice.

Pacijent po imenu Damian čiji su zločini bili nepoznati za mene,koračao je prema prozoru u prašnjavom uglu prostorije. Pogledao je napolje  nekim divljim pogledom,izgledao je uzbušen onim što dolazi.

'' Juhuu!'' Zazviždao je promuklim glasom,okrećući se i gledajući me u oči. Cela prostorija je utihnula i svi su gledali da pronađu razlog uzbuđenja. ''Ovde dolazi oluja. ''



(Sledeći deo kada Ema prevede. Izvinite na greškama ako ima,nemam vremena da pregledam. MOLIM VAS GLASAJTE. Jelena* )