Psychotic (Serbian Translation)

Chapter 25.

IZVINITE NA GRAMATIČKIM GREŠKAMA. :P

Jedna sedmica. Prošla je tačno jedna sedmica kako je g. Hellman uzela oznake mog razuma I strpala me u ćoškove mračne ćelije kojoj ne pripadam. Sada sam smatrana mentalno nestabilnom,onima koji ne znaju bolje. I hej,možda I jesam. Ali ne dovoljno da budem zaključana ovde.  Mesto je čak I odvratnije kada si unutra. Što je najrazarajuća stvar jeste činjenica da nisam ovde sa razlogom. Nisam uradila nijednu stvar koja bi dokazala da sam opasna ili luda. Ali u svakom slučaju sam ovde.  I ako vičem stvari kao što su, ‘’Ja nisam luda!’’ samo će se činiti kao da stvarno jesam. Nijedan posetilac ili novinar neće dva puta razmišljati o mom zdravlju. Bila sam u živom pesku,ako se pomeram samo dublje tonem. Jedini način da izađem odavde jeste uz pomoć Kelsey ili Lori,ali možda su uplašene da se dalje mešaju. U svakom slučaju,reč pobeći je bila jedina koja se ponavljala u mojim mislima.

Samo pokušavanje da se plan o begu realizuje je bio težak. Stražari su bili čvrsti I mi smo konstantno  u društvu čuvara bilo gde da idemo. Nema šanse da se nešto uradi čak I sumnje iz daleka,a d ate ne uhvate; naučila sam to na teži način,kada se završilo videvši Harryevu krvavu,pokidanu kožu. Tako da smo za sada zaglavljeni ovde dok neko od nas ne smisli nešto korisno. Zaglavljeni ovde jedući odvratnu hranu I pavanje na elastičnom krevetu I sedenje sa ludacima.
 
Ali kao u svakoj situaciji,bila je svetla strana; I u ovoj to je bio Harry. To nije čak ni činjenica das mo mi zajedno,ali bila je da on više nije sam. Ovde su sada dve racionalne osobe koje su pogrešno optužene. Mogli smo da pričamo I igramo Clue i da nađemo izlaz odavde. On me je imao i ja sam imala njega. Iako nas žive jede to što smo zaglavljeni ovde,bar ćemo zajedno poludeti. Nijedno od nas ne mora d aide sam kroz ovo.

I konačno,oboje bi pobegli. Moramo. Obećala sam Harryu nekoliko puta da hoćemo. To je jedini način da podnesem ovo,ako kažem sebi to ne bi trajalo; ako se nadam da ćemo naći izlaz napolje.  I moram nastaviti da se nadam,jer je nada jedino što mi je ostalo.

I napolju nisam imala puno toga. Samo ja i stvari u mom stanu. Ali bar sam imala slobodu I izbore I prilike. Ovde nisam imala ništa od toga. Ono što sam imala bilo je mnogo jasnije shvatanje Wickendalea. Umesto da je moje mesto za rad,sada je moj dom. Nedelja dana koju sam provela ovde  učinila je da otvorim oči I vidim dosta stvari koje obično nisam primećivala. Sada,kada sam otišla na dnevnu aktivnost koja je postavljena kako bi pacijentima ‘bilo bolje’,prošla sam hol. Idući kroz vrata kao radnik nisam toliko videla  ovu sobu. Ali sada,primetivši je svaki dan,milsila sam dosta o tome. Tu je bilo dece,majki I očeva koji jednako čekaju da budu lečeni.  Njihovo zdravlje je izmicalo I oni su zaista želeli dozvolu za ulazak za sebe ili one koje vole. Tako sam želela d aim kažem da ovo nije mesto kao što su mislili da jeste. Ili to ili da ih molim da pobegnem odavde. Ali ponovo,preklinjanje će mi više naškoditi nego pomoći. Ti ljudi će verovatno gledati u mene kao das u preplašeni ili da čekaju da me čuvar odvede. To je smešno,zaista,koliko oznaka ludila može promeniti stvari. Kada su me ljudi videli das am prošla kroz prolaz između hola I ostatka ustanove,strah je proleteo kroz njihve oči I pogledali sun a stranu kao da se plaše mog pogleda. Nisu ni bili upućeni u to šta ja radim ovde,ali pretpostavili su da sam luda  I da ih plašim.
Kad bi samo znali…

Takođe sam primetila da ima više doktora I psihijatara,koji puze oko ovog mesta,nego što sam ja mislila.  Obično bih došla na posao,radila, I onda otišla bez mnogo priče sem sa Kelsey,Loti I Harryem.Ali biti ovde,ukupno 168 do sada,videla sam mnogo više ljudi u belim kaputima I lepim odelima. Idući kroz hodnik obično ne bih,videla sam mnogo ljudi sa kojima pre nisam bila u kontaktu. Činilo se da je biblo terapeuta I doktora/sestara na svakom hodniku  I ja samo nisam bila u većini njih. Da ne pominjem radnike na odelenju C.

Pomisao na obilje radnika bi trebao biti zadovoljavajući. Radnici bi trebali biti kao Lori ili Kelsey I trebaju samo obezbediti dodatnu pomoć. Ali za moje vreme provedeno ovde do sada,naučila sam da su se oni prema tebi bili neprijateljski,gurali te I ćuškali. Neki su bili I pristojni,a neki su bili sasvim drugačiji. Posebno ako je neko od radnika bio James.

Samo ime koje je trebalo da bude prijateljsko,ulivalo mi je hladnoću. Još nije načinio neki korak ; ali je posmatrao. Kadgod uđem u kafeteriju I sednem sa Harryem,on je gledao. Ako se nekad desi da je preko hodnika ili prolazi pored mene I mog ličnog čuvara kojem ne znam ime, on je gledao; vreba kao zmija sa najzlobnijim osmehom na licu. Bulji. Misli. O čemu,ne znam I mislim da ne želim da znam. Ali znam da je nešto smerao I bila sam prestravljena šta bi moglo da bude. Harry je bio uplašen,takođe,ali njegov strah je bio ispoljen u obliku besa. Uspela sam dag a zadržim od udaranja Jamesove glave,ali to ne čini ništa da ublaži njegov gnev. Ako James progovori jednu reč sa nekim od nas dvoje,znam da će Harry eksplodirati. I plašila sam se tog dana,jer sam znala da neću moći da zaustavim Harrya I znam da će posledice biti gore nego bičevanje. Ali nije se činilo da će taj dan brzo doći.

Mislila sam o tome dok sam čekala svog čuvara da me odvede do Kelseyine ordinacije. Nadam se da će uskoro doći, jer pomisao na Jamesa I njegove planove su činile da osećam mučninu. Sa krenem misli sa ludaka,sve što sam mogla da uradim jested a buljim u plafond ok sam ležala na krevetu,kosa mi se raširila oko glave u zamršene talase. Dosada se javila bar 10 puta u sedmici I tako sam počela da pevušim da ispunim vreme. Bila je melodija iz sećanja I nisam mogla tačno odrediti koja je pesma,ali sviđao mi se ritam. Da hodam pored ove ćelije kao radnik pomislila bih da pripadam ovde,takođe; devojka koja mumla I bulji u plafon se čini kao da odgovara opisu ludaka.


Ali iznenada sam se zaustavila kada je krupan čovek koji mi je pravio društvo na većini mesta,koristeći ključ da otključa vrata. Zanimljivo je kako su potrošili sav novac da naprave automatska - luksuz koji je teško imala svaka zgrada- mana je bila što koriste ključ kada nestane struje.

Kada sam krenula prema njemu grubo me je povukao za ruku,povlačeći me kroz hodnik. Onda kroz još jedan hodnik,I konačno smo stigli do Kelseyine kancelarije zbog moje  ‘’terapijske sednice’’. Bio je to moj prvi put da je vidim nakon što sam primljena u Wickendale I kada sam jednom prošla pored nje u hodniku. Nije ništa rekla,samo me je pogledala jednim od najzbunjenijih pogleda koje sam ikada videla na njenom licu.

Otvorila sam drvena vrata I zatvorila ih za sobom,ostavljajući zastrašujućeg čuvara u hodniku.

‘’Rose!’’ Kelsey je uzviknula pre nego što sam se okrenula. ‘’Šta se kog đavola desilo s tobom?’’ Pa,očigledno je da neće pričati kao psiholog ili da otkriva moje najdublje misli.

Stajala je kada sam ja sela za njen sto,kosa joj je prebačena pozadi da bi otkrila svoje preplanulo lice. Uzdahnula sam pre nego što sam ponovila svoju priču,pričajući joj o pogrešnoj radnji g. Hellman  I o razlozima iza toga.

‘’Majku mu,’’ rekla je kad sam završila. ‘’Ovo je ludo,Rose! Ti ne pripadaš ovde! Mislim,bar sam pre  tolerisala g. Hellman,ali ovog puta je prešla granicu. ‘’Kelseyina energija je I dalje bila prisutna ali njen uobičajeni osmeh je izbledeo,I ona je bila ozbiljna koliko je Kelsey mogla biti.

‘’Znam,’’ rekla sam. Bila sam svesna činjenice već sedam dana. ‘’Ima li neki način da možemo dokazati da ne pripadam ovde? Npr. da idem na sud ili tako nešto? Ne može se izvući sa ovim. ‘’

Kelsey je uzdahnula,odmahivajući glavom dok je sedala. Kratko ništa nije rekla,shvatajući I prikupljajući misli. Kada je konačno odgovorila,glas joj je bio mirniji. ‘’Nemam pojma. Mislim,njena strana priče je prilično uverljiva,nije da izbijam tvoj mehur ili nešto. (To vam dođe kao: nije da ne verujem u tvoju priču)

‘’Šta je ‘njena strana’? ‘’ Zapitala sam se.