Psychotic (Serbian Translation)

Chapter 48

Trčali smo sa talasujućim vetrom, na način kao i problematični tinejdžeri u letnjoj noći. Nije to bilo trčanje u strahu ili da izbegnemo bol ili za slobodu; već smo bili slobodni. Trčali smo jer se ništa drugo nije činilo da može da osobodu naše ludo uzbuđenje.

Trava prekrivena injem je krckala pod mojim stopalima i vetar je zviždao kroz moje uši po prvi put nakon nekoliko meseci. Ispružila sam ruke  da osetim zbunje sa drveća uz prste, pozdarvljajući ledeno hladnu zimu uz vlažnu kožu. Hari je bio odmah do mene, ludački se smeje i viče ''Juhuuu!'' sa krikom koji je glasniji i od vetra. Osećala sam se kao da smo se našalili sa srednjoškolskim profesorom.

Mnogo meseci u natrpanoj ćeliji, mnogo meseci  u zapušenoj zgradi, tako mnogo meseci sa dosadnim sivim zidovima. Ali sada smo slobodni, i tamo je bilo svetlo i tamo je bila boja  i tamo smo bili nas dvoje, smejemo se i vičemo i trčimo kroz vetar.  Policija je verovatno započela svoju jurnjavu, g. Helmen je verovatno našla telo svog sina i ko je znao da je tamo žena sa odvratnim nogama, koja je ležala. Ali upravo sada, ništa od toga nije bitno. Baš sada, mi smo nepobedivi.

Mi smo napolju.

''Mi smo jebeno pobegli iz mentalne ustanove!'' Vikao je Hari kada smo bili dovoljno daleko da nas ne čuju. ''Uspeli smo, Rouz!''

Nisam imala reči da kažem, pa sam umesto toga zabacila glavu nazad i vriskala. To je učinilo da Harijev osmeh još više poraste, rupice su iskočile na njegovim obrazima, i ja sam se podsetila da ga volim.

I dalje je bilo pitanja bez odgovora i misterija, i dalje je bilo blagog razumevanja kada je o Hariju reč. Bilo je stvari koje sam želela da mi kaže pre nego što ja umirim svoje teorije i moguća objašnjenja. Ali i dalje sam mu verovala sa svim što imam. Bilo bi ludo da ne verujem nakon svega što je prošao kroz moje iskustvo, nakon svega što je uradio. I bilo mi je drago što sam njega upoznala na tom užasnom mestu; ne bih tražila ni za koga drugačijeg.

Izazivao je bes način na koji se moj posao završio u Wickendaleu; trčim kroz šumu sa Harijem. Bežim. Ta reč nikad nije kročila mojim mislima. Napustila bih Wickendale svaki dan nakon smene, dolazim  i odlazim kad je vreme za to. Bilo je normalno. Svi su radili ovo, svi su imali posao, i moj je bio kao i ostali. Samo se završilo kao katastrofa. Nekako nakon mog sapošljenja, između upoznavanja Harija i sada kaa sam uspela da odem iz mentalne ustanove i bekstvo je bilo  tema mesecima. Tako da ako možda nisam upoznala Harija ništa od ovog se ne bi desilo. Možda je okrenuo moj život u potpunu katastrofu. Pa, čak da je to i istina bila sam zahvalna zbog toga; on je postao najbolja greška koju sam napravila.

I mogla sam da zamislim užasnuto lice sebe sa početka, zapanjena mislima o Hariju. Kada sam se prijavila za ovaj posao nisam imala pojma u šta se upuštam. I tog dana sam ga upoznala i nisam znala u šta ću sebe uvaliti. Na početku sam ga mrzela, bila sam uplašena dok sam se meškoljila pod njegovim pogledom i moj stomak je poludeo kad bi mi uputio ozloglašen osmeh. Znala sam da je drugačiji, da ću se više interesovati za njega nego za ostale pacijente. Ali nikada, ni u hiljade života, ne bih pretpostavila ovo. Ne bih pretpostavila da ću trčati sa ovim nepredvidivim, šarmantnim, verovatno ludim ali verovatno brižnim momkom. Brinula bih o tome što nemam nigde da odem i bez ideje šta sledeće, ali sada sam u redu s tim.


HARIJEV POV


Ovo je moj drugi put da napuštam Wickendale, moj prvi put da bežim. I dopusti da ti kažem, bežanje je bilo mnogo više prijatnije. Bilo je tako jebeno osnažujuće, vraća mi smisao snage za koji nisam znao da sam izgubio.
Mi smo  jebeno nezaustavljivi.
I mi smo trčali i čini mi se da je tako bilo sat vremena, dok nam je adrenalin dozvoljavao da usporimo i uhvatimo dah. Naše žustro trčanje je postalo džogiranje i goreći osećaj u mojim nogama i plućima je privukao moju pažnju, ali nisam mogao i nisam želeo da stanem. Moramo da stvorimo što veću distancu od onog mesta.

'' Verovatno bi trebali malo da skrenemo sa putanje,'' dahtao sam, pokušavajući da potisnem osmeh ali bez uspeha. I dalje nisam mogao da verujem da je uspelo. ''Naći će nas ako nastavimo pravo.''

''Da,'' Rouz se složila u istom tonu disanja. Brzina nam je znatno smanjena, ali oboje hodamo brzo dok smo odlučili u kom smeru da putujemo. Ili je bar Rouz odlučila, jer moje misli nisu baš mislie o stvarima poput smerova. Gledao sam u nju, u njenu tamnu kosu i crvene usne uz bledu kožu i način na koji su se njene plavo-zelene oči činile da se ističu  pod svetlosti ispod tih dugih trepavica. U uzbuđenju i ugodnosti bekstva, skoro sam zaboravio činjenicu da sam pobegao s njom. . i sada, nisamo pod nadzorom zlobnih čuvara i nismo zadržani metalnim šipkama.

''Da li misliš da su oni već-'' počela je, ali sam j prekinuo kad sam gurnuo njena leđa uz drvo. Moje usne su  pronašle njene i progutao sam njene reči pre nego što ih je mogla izbaciti napolje, moje ruke odmah idu na njene kukove.

''Hari!'' Smejala se u protestu, ali je nastavila da me ljubi dok sam osećao kako joj prsti klize u moju kosu. Nisam imao snage protiv zadovoljnog osmeha koji je pretio preko mojih usana, i činilo se da Rouz nije mogla da potisne svoj, takođe. I kao što možeš da zamisliš da nemaš kontrole nad usnama, to može stvoriti aktivnosti da ljubljenje bude teže, ali krz naše kikotanje i smeh nekako smo upravljali. Nije bilo seksi i uglavnom su se zubi udarali i jezici i bilo je  neuredno, ali ipak savršeno.

Konačno sam se odgurnio da uhvatim dah i Rouz je naslonila svoje čelo na moje. Ali samo na nekoliko sekundi jer sam je tada povukkao u svoje ruke i držao je uz grudi. Oči su mi zatvorene i dopustio sam sebi ovaj kratak momenat da ne mislim, da ne planiram naredni potez, samo da stojim ovde u sreći koju sam delio sa Rouz. Konačno je nešto išlo kako treba.

''Hajde,'' kezio sam se, terajući sebe da se odvojim od nje. Bez obzira koliko jako želeo da ostanem u ovom momentu, znao sam da neće ništa značiti ako nas uhvate. ''Treba da idemo ovamo,'' rekao sam, klimajući prema levoj strani i polako krenuo.

''Okej,'' Rouz se složila, gledajući u mene sa poverenjem.  Samo sam se molio da će nas ovaj smr negde odvesti... na sigurno. Da budem iskren, nisam tačno znao gde bi to bilo ili gde dovraga mi idemo.  Jednina destinacije sada je samo daleko. Ako možemo da stvorimo distancu između nas i tog mesta biću zadovoljan.

Tako da smo to i pokušali, polako trčimo stabilnim tempom dok nismo našli nešto što nije trava ili debelo drvo. Za beskonačne minut, mi smo prešli, nastavili da trčimo. Nakon nekog vremena nismo imali daha da nastavimo priču tako da smo trčali u ugodnoj tišini. Nastavili smo dok se sunce nije pojavilo iza drveža i Wickendale se činio kao daleko sećanje, kao da smo pobegli pre par dana i danas nismo mogli ništa drugo sem da trčimo.

Mora da je bilo nekoliko sati kasnije, nakon što je Rouz postala umorna i moja pluća su prekipela, tu je bila promena. Beskrajna drveća koja su mi sva poznata, konačno su se umanjivala. Bilo je nešto na kraju og vidika što nije šuma već beton.

''Jebeno konačno,'' rekao sam kroz hrapavo disanje.

''Št-'' Rouz je rekla, uzimajući nešto vazduha u svoja pluća. ''Šta je to?''

Tempo nam se usporio pa smo skoro hodali. Kako se drveće čistilo, ja sam spazio zdepastu zgradu oko koje je parking, ispunjeno nečim što liči na pumpe za benzin.

''Benzinska pumpa,'' rekao sam.

''Treba li da stanemo?'' Rouz je pitala.

Taman sam mislio da odbijem predlog, znajući da imamo sve potrebne zalihe u totbama, ali sam se predomislio. '' Da, tamo ima nešto što želim da uzmem.'' Rekao sam.

I sa tim, i dalje se krijući iza senki drveća,  otkopčao sam groznu plavu dugmad sa svoje unifoeme.  Dozvolio sam da mi padne sa ramena i izašao iz grubog materijala. Nisam mogao protiv osmeha na mojim usnama kada sam krajem oka video Rouz kako posmatra, čini se da uživa u manjku odeće koji nosim.

Potegao sam za torbom i odećom koju su Kelsi i Lori spakovale, grabeći običnu belu majcu. Bio sam pokriven samo svojim boksericama i Rouz je skenirala moje telo kad je mislila da neću primetiti. ''Videćeš ovoga mnogo više kasnije, ljubavi,''  provocirao sam dok sam majcu prebacio preko glave.