U rukama neprijatelja 🔚✔

POTPIS I OVJERA

NIA

„Kuda misliš da si pošla, Nia?"

Njegov glas je drzak, dok mi se obraća. Nemam snage da se okrenem prema njemu. I tako ja stojim okrenuta vratima, on prema meni. Pri dnu stomaka mi se veže čvor, dok pokušavam da smislim bilo kakvo opravdanje. Istinu mu ne mogu reći. Nema šanse. Ne znam kakva me je hrabrost obuzela, kada sam pristala na ovo. Ali ja to ne mogu učiniti, ne sada kada sam nadohvat cilja. Situacija bi bila potpuno drugačija da mi je cilj nedostižan. Da svaki moj korak od sada neće biti pod povećalom. Stoji na metar od mene čvrstog stava, blago raširenih nogu i sa rukama u džepovima.

„Tako mi je žao", eto to je sve što sam uspjela smisliti. Bravo ja!

„Zašto, Nia? Zašto ti je toliko žao? Zar ne misliš da zaslužujem objašnjenje." Lice mu je bezizražajno, ali oči su te koje ga odaju. U njima se odvija pravi vatromet.

„Nije do tebe, do mene je."

„Nisi mogla ništa originalnije da smisliš?" Ironično se nasmije, a onda mu se izraz lica promijeni. „Je l' ti mene zajebavaš? Nia, imali smo dogovor. Ja te nisam ni na šta natjerao. Niti sam te molio da ovdje dođeš. Samo me zanima jedno. Zašto si uopšte pristajala na nešto što ne možeš ispuniti?" Vidim da je sad ljut. Oči su mu dva ledenjaka iz kojih izbija hladnoća.

„Ne znam! Dobro?" Odlučim izbaciti sve iz sebe. Sve ono što me guši godinama. „Možda sam se na ovaj način željela osvetiti roditeljima koji me drže na uzici! Koji kontroliraju svaki moj pokret! Ograničavaju me, paze na mene kao da sam napravljena od stakla! Možda samo želim uraditi nešto što se protivi njihovim načelima! Biti ona stvarna ja, makar na samo jednu noć. Ne želim se više pretvarati!" On protrlja lice rukama i teško izdahne. I onda mi uputi nježan pogled, kao da je rukama otopio onaj led u očima.

„Izvini, preburno sam reagirao. Samo ne volim da me neko vuče za nos."

„ Mislim da to više nije važno. Ovaj naš dogovor ionako nije bitan. Nismo ništa potpisali, ni ovjerili." Uhvati me za ruku i privuče sebi, tako da se moje tijelo sudari s njegovim. Obuhvati moju kosu svezanu u rep i povuče je dole. Natjera me da ga pogledam. „Varaš se! Meni je riječ vrednija od bilo kakvog papira. Naš je dogovor trebao biti večeras potpisan u krevetu, a ovjeren orgazmima. Da trebao sam te ovjeriti svojim pečatom za sva vremena. I uradiću to, vjeruj mi!" Njegov oštar glas u meni pali vatru. Zapravo ona se nikad nije ni ugasila, već samo uspavala. A onda me pusti i udalji se dva koraka od mene, ali i dalje me gleda u oči.

„Hajde sad, reci mi istinu. Koji je pravi razlog tvog odustajanja?" Nekoliko sekundi smo samo tako stajali. Nijemo se gledali, neujednačeno disali. U meni je ljutnja toliko rasla, zbog slabosti koja se duboko ukorijenila u meni. Plašila sam se i posljedica. I taman kad pomislim da me hrabrost pronašla, da se sada mogu suprotstaviti čitavom svijetu, alarm za opasnost u tijelu se pali. A kako se čini, na njemu ću iskaliti ljutnju, zbog nesposobnosti da se nosim sa vlastitom sudbinom.

„Čega se bojiš?"

„Ne bojim se!" A zaparvo osjećam strah da bi me mogao povrijediti. Muškarcima kao što je on to najbolje ide od ruke.

„Ne laži me", ponovo me privuče sebi blizu, ali ovaj put usnama uzima moje. Grize ih, grubo nasrće na njih. A onda kao da se opekao, odgurne me od sebe. „Mirišem taj strah u tebi, dušo. Reci o čemu je riječ." Svaka riječ koja silazi sa njegovih usana obavijena je nježnošću. Ali njegovi dodiri, pokreti i izraz lica su sve samo ne nježni.

„Dobro, ako nećeš reći, onda mi bar pokaži ono što neću imati."

Ljutnja se ovaj put u meni rasplamsa kao vatra kada se u nju dolije benzin. „Je l' ti mene sad zajebavaš? Šta hoćeš da se skinem sad pred tobom? Možda striptiz da ti otplešem u krilu!" I dok ja pokušavam da protumačim njegovu poslednju rečenicu kao šalu, on meni sledećom potvrđuje, da se nije šalio.