U rukama neprijatelja 🔚✔

NAKON ŠEST GODINA

Boston, SAD 2019.

LOGAN

Tup, tup, tup! Tup!

„Logan, ne mogu više!" I sam sam na izmaku snage, ali moram se osloboditi ovog grča. Ne znam koliko je sati. Ne znam ni koliko dugo nas pomjeram po krevetu, pokušavam da pređem granicu i dođem do olakšanja, ali ne ide. Ona je svršila već treći put, a ja kao da sam uklet. Erekcija je tu, još na životu, ali ne znam koliko će još potrajati, dok ne omlohavi. Gledam u Miu, i njenu već izbečenu facu. Stežem je sa skoro svom preostalom snagom. Znam da je ona gotova, da ne može više, da je na izmaku snage, ali želim da skinem to prokletstvo sa sebe koje traje već 5 godina. Mia je mlada, jeste da je pola njenog tijela uradak plastičnog hirurga, ali ipak zna šta svakom muškarcu treba. Ali očigledno to meni nije dovoljno, jer već postajem polutvrd. Ne ovo se ne dešava. Ali znam šta će pomoći. Iako želim da se otarasim te ovisnosti, jednostavno ne mogu. Ne mogu dalje od NJE. Ona mi čini pakao od života, čak iako je samo u mojim mislima, a hiljadama kilometara daleko. Iako ne želim, prepuštam se viziji, kako ne bih umro tu među Miinim nogama.

Zažmirim, dok stvaram viziju njenog lika, po ko zna koji put. I kada se u mojim mislima pojavi njen lik dovoljno stvaran, otvorim oči. Zelene oči me gledaju sa mnogo strasti i vatre. Njene usne blago prave slovo O, dok joj vazduh izbijam iz pluća. I ne znam od kuda se stvorila sva ta snaga, ali ja ubrzam, još jače, dok se njeni jecaji pretvaraju skoro u vrisak. Pomičem svoje tijelo u ravnini sa njenim, spuštam usne na njene, tako sočne i opojne. Ljubim je gladno, kao ovisnik koji se konačno dočepao svog opijata. Nabijam se jače, sada krevet udara o zid, lampa se kreće po noćnom ormariću i samo što nije tresnula o pod. Ona me stegne nogama još jače, i ja se konačno oslobađam ove napetosti.

„Nia!" Padam na nju, dok mi ona prstima miluje kosu.

„Dušo Mia, a ne Nia!"

E baš je morala da me podsjeti na njenu plastičnu facu, a još moram i da slušam njen piskutavi glas.

„Znam dušo, nisi joj ni do koljena!" Njen glas je muzika za moje uši, a njen izgled melem za oči.

Odignem se s kreveta, svežem kondom i bacim ga u kantu. Ona me gleda izbezumljeno, ništa joj nije jasno.

„Zašto si onda zvao mene, ako je ona bolja? Zašto me kažnjavaš za njene pogreške?" Pogledam kako i dalje leži u krevetu i izgleda ne misli ustati iz njega.

„Ne kažnjavam tebe, nego sebe!"

Odlazim pod tuš, da sperem tragove ovog smrdljivog parfema. Još uvijek u nedoumici , šta da radim. Nia možda sada ima novi život, ali ja sam zaglavio negdje između starog i novog. I to sve zbog nje. Ljut sam na sebe, jer svaki slobodan trenutak moje misli odšetaju do nje. Pitam se šta li sad radi?! Spava zasigurno, po Evropskom vremenu, sad ja tek 7 ujutro. Ili je možda ustala, sprema se za posao. Možda je budna i sada svojim osmijehom usrećuje nekog drugog lika. Možda je on sada dodiruje... A možda se udaje!! Udaje?? Otkud mi se ta misao stvorila u glavi??!! Ne, ne može se udati za drugoga!! Jednostavno ne može!!! Pri samu pomisao nje kako se osmijehuje u bijeloj haljini, dok je na drugoj strani čeka neki nepoznat muškarac, mojim tijelom protutnji oluja bijesa, da srušim stalak, u kupaoni i rukom razbijem ogledalo. Pogledam u kapljice krvi kako se stvaraju na dlanu. Uzmem peškir i zavijem ruku, kako bih zaustavio krvarenje. Dolazim u sobu, a Mia me zaskoči.

„Šta ti se to dogodilo? Daj mi da vidim posjekotinu!" Otrgnem svoju ruku iz njene. Ne želim da me ona sad dodiruje.

„A ti si još uvijek ovdje?"

„A gdje bi to trebalo da bude?" Dok oblačim trenerku, pitam se hoće li ikada naučiti jedino pravilo koje zahtjevam od nje. Samo jedno.

„Pa trebalo bi da si već na putu kući. Ah izvini, nisam ti platio? Evo izvoli!" Bacim svežanj novčanica na krevet. A ona me sad još i ljutito gleda.