FIANCÉ

Chapter 12.

JAKOV

Čuo sam kada je ušla. 3:15. Nasmijem se i odmahnem glavom. Kasni. Čujem korake koji mi se sve više približavaju,a ubrzo i njen uplašeni uzdah. Okrenem se.

''Što radiš ovdje?''-pravio sam se glup. Vraća se s tuluma.

''Pokušavam vratiti disanje u normalu.''-kaže i dalje preplašeno. Jebemu savršena je. Ona crvena haljina stoji joj kao da je po njoj šivana. Prikladne dužine s malim prorezom na jednoj nozi.

''Nisi li malo zakasnila? 'Da si doma u jedan.' –shvatim da izgleda umorno. Pijano..-''Jesi ti to pijana?''-ustanem se i priđem joj bliže. Oči joj se cakle.-''Koliko si popila?''

''Da, tata. Oprosti što kasnim. I ne nisam pijana.''-odgovori s mrvicom bahatosti u glasu.

''A ja sam Sveti Petar. Ariana znam kada je netko pijan. Svakodnevno dovode ljude na izpumpavanje želudca zbog trovanja alkoholom.''

''Nije mi potrebno izpumpavanje. Samo sam popila koju bocu previše. Otići ću gore leći jer sam umorna.''-pravda se

''Daj da ti pomognem da dođeš do sobe.''-približim joj se i desnu ruku stavim na sredinu leđa, jedva se opirući porivu da ju stavim niže.

''Mogu sama Jakove.''

''Razbiti ćeš se do pete stepenice.''-ne odgovori nego krene prema stepenicama. I naravno. Spotakne se.

''Pas mater.''-opsuje te joj pomognem da se uspravi.

''Daj odnesti ću te u sobu.''-ponudim se. Glavom mi prolazi slika nje u mom naručju.

''Mogu sama Jakove.''odbije na moju žalost, no desnu ruku drži na mom ramenu. Uđemo u njenu sobu i ona se baci leđima na krevet. Skinem joj crne štikle s nogu.

''Gdje ti je pidžama?''

''U ormaru.''-otvorim ormar i prva stvar koja mi upada u oči jesu njene crvene čipkaste gaćice. Nasmijem se stišćući usnice i izvadim njenu pidžamu iz ormara. Istu onu koju je nosila one večeri kada smo se upoznali.

''Trebaš pomoć oko oblačenja?''

''A-a. Mogu sama. Izađi van.''-uzdahnem i ostavim pidžamu na krevetu. Izađem iz sobe i spustim se u kuhinju kako bih uzeo laptop. Nije mi više do posla. Sve o čemu mogu razmišljati je ona. Ona koja se trenutno presvlači na katu iznad. A samo nekoliko soba dalje nalazi se Klara. Moja zaručnica. Jakove u što si se to uvalio? Kako se netko može zaljubiti u sestru vlastite zaručnice? Osjećao sam se tako prljavo. Uvijek sam osuđivao prevare. Zašto biti s jednom osobom,a voljeti drugu? Ja nju ne volim. Volim Klaru. Svoju zaručnicu. S kojom ću se oženiti za malo manje od godine dana. I imati djecu. I slaviti rođendane s njima. I godišnjice braka. Na kojima će biti ona. Protresem glavom i izbacim tu misao iz glave. Pričekam još jedno desetak minuta i ponovno uđem u njenu sobu. Spavala je pokrivena do grla. Pokraj kreveta primijetim štikle tamo gdje sam ih ostavio kada sam ih skinuo s njenih nogu, malo dalje od njih crvenu haljinu i crni grudnjak. Štikle pokupim i uredno složim pokraj uredske stolice na koju stavim haljinu i na vrh njen grudnjak. Bio je mrak te nisam uspio procijeniti koji broj košarica je nosila,ali nije mogao biti neki veliki broj. Možda B. Čučnuo sam pokraj zaglavlja njenog kreveta i pomaknuo pramenove kose koji su joj pali na lice. Imala je tako lipo lice. Onako ovalnog oblika. Uredno oblikovane obrve nalazile su ne iznad trenutno zatvorenih očiju. Ima tako lijepe oči. Smeđe. Neko bi rekao obične, no nisu. Ne njene. Imaju tu neku posebnu iskru kojom zrače. Trni prođu mojim tijelom kada me pogleda njima. Imala je savršen nos, a ispod najljepše usne koje sam ikada vidio. Blijedo ružičaste boje, dosta izražene, pune. Činile su se tako mekane, kao oblaci. Želio sam ih dotaknuti svojim usnama,no bojao sam se. Bojao sam se da će nestati kao što bi oblaci nestali kada bi ih dotaknuli. Ne kao da će doslovno nestati, ispariti. Već da će se probuditi i shvatiti što sam napravio. A želim joj napraviti tako prljavu stvar. Želim je poljubit, ali ona je sestra moje zaručnice.

ARIANA

Budi me zvuk koji mi para uši. Zvuči tako glasno. Nevoljko otvorim oči. Kapci su mi bili nenormalno teški, kao da su od armiranog betona. Nakon nekoliko trenutaka vid mi se razbistri dovoljno da shvatim da je izvor tog nepodnošljivog zvuka moj mobitel. Uzmem ga u ruke i prislnim ga na uho zatvorenih očiju.

''Molim?''-pitam promuklo. Glava mi je pucala. Boljela me svaka moždana stanica.

''Jesi živa?''-začujem sa druge strane slušalice dobro poznat glas.

''Jok, ovo nisam ja, ovo je moja schauma.''-kažem sarkastično. Slobodnom rukom trljala sam oči.

''Sinoć te nisam mogla pronaći. Kada si otišla?''-pita zabrinuto. Sjetim se da sam vidjela nju i Luku kako odlaze sa tuluma.