Crno i belo - život •završena•

34. deo

Osećam blage i nežne dodire po licu, polako otvaram oči.

- Jesi li ti normalan? - vrisnem a zatim stavim šake preko usana da neko ne čuje.

- Nemoj da vičeš, ne radim ti ništa. - rekao je on.

- Ne radiš mi ništa ali može neko da nas vidi. - rekla sam pridižući se u krevetu.

- Znam, a ja mogu reći da sam došao da te probudim. - rekla je on.

- Ne znam Jakove da li je dobro to što radimo? Tako ih sve lažemo i roditelje i braću, sve. - rekla sam tužno.

- Ne lažemo ih samo im ne govorimo šta se dešava. - rekao je on stavljajući dlan na moj obraz.

- A šta će biti u školi? Da gledam druge devojke kako te muvaju? Ako vidim Petru blizu tebe, glavu ću joj otkinuti i počupati onu kosu boje šargarepe. - rekla sam a on se samo nasmejao.

- Ooo, pa neko nam je ljubomoran? A šta ja da radim sa Nikolom? U stvari, on je suprotna smena, to je divno. Ali sigurno će biti neko iz razreda ko će baciti oko na tebe i ja ću onda glave kidati. - rekao je on.

- Jakovee! - udarila sam ga po ramenu a zatim ga zagrlila.

- Sofija,buđenje! Ti si već budna. Jaki?  - začula sam Magdalenin glas sa vrata.

- Ovaj, pa ja sam došao da je probudim jer joj je prvi dan u školi. - zbunjeno je rekao Jakov. To je bio prvi put da sam ga videla tako zbunjenog.

- Lepo što brineš o sestri, sad je pusti da se obuče. - rekla je Magdalena, a on je samo klimnuo glavom i izašao.

Stala sam ispred svog gardorobera i pogledala šta ću obući. Izbor je pao na nežno plavu haljinu srednje dužine. Znam da će većina devojaka danas biti u farmerkama ali ja volim da nosim haljine što više, naravno za školu biram one koje su duže i svedenije.

Obukla sam se, kosu potpuno pustila da pada i stavila malo maskare koja je samo upotpunila moje trepavice. Kad sam se spremila, sišla sam dole. Duda je sedela garnituri i zevala.

- Dobro jutro Dudi. Pa ko to ide u vrtić? - pitala sam grleći je.

- Znaš, malo se bojim zato što ja tamo nikog ne znam. - požalila se Duda.

- Ne brini, upoznaćeš nove drugare i biće ti super. Evo i ja idem u novu školu. - rekla sam.

- Možemo li da krenemo? - pitao je Oliver.

- Što se mene tiče da, ali Jakov... - rekla sam.

- Večito njega čekamo. - rekao je Oliver.

- Evo me, izvinite. - oglasio se Jakov silazeći niz stepenice.

- Idemo. - kratko je rekao Oliver.

- Seko, što smo lepi. - rekao je Jakov odmeravajući me.

- I ti si bato. - rekla sam uz smešak. Mrzim ovo, sad bih ga poljubila.

- A ja? Meni nisi ništa rekao. - požalila se Duda.

- Jakoveee! - čuo se Oliverov glas.

- Divna si Dudo! Moramo da idemo, tata se ljuti. - rekao je Jakov.

- Šta mu je? Kao da je ljut. - rekla sam dok smo išli ka autu.

- Ne znam. - rekao je Jakov.