Crno i belo - život •završena•

12. deo

Magdalena je spustila Dudu i ona je radosno potrčala ka Alekseju.

- Čekaj... - rekla je ona zamišljeno i stavila prst na čelo.

- Šta? - pitao je Aleksej uz osmeh.

- Ako je ovo tvoja mama a sad je moja mama to znači da si mi ti sad brat. - ponosno je iznela svoj zaključak.

- Tako je! - uzviknuo je Aleksej i bacili su pet.

- A mene ne vidiš, a Dudili? - upitala sam ja.

- Coka, i ti živiš ovde ili je bata Akej tvoj drug? - pitala je Duda.

- Živim ovde, sad imam mamu i tatu kao i ti i tri brata. - rekla sam. Ova rečenica mi je čudno zvučala. Zapravo, Oliver i Magdalena nisu tražili da ih zovem mama i tata. Znaju moju priču i znaju da se sećam svojih roditelja. Ipak,to sam rekla zbog Dude jer kako njoj da objasnim? Ako su njoj mama i tata onda su i meni jer smo došle sa istog mesta.

- Koja tri brata? - pitala je ona zbunjeno.

- Aleksej, David, to je onaj stariji bata što se igrao sa tobom i ima još jedan,zove se Jakov. - objasnila sam joj.

- A gde je on? - upitala je.

- Ko? - pitao je Aleksej.

- Pa taj bata Jokan. - rekla je ona na šta smo se svi nasmejali.

- Ne znam,verovatno u kući,sad ćemo pogledati. - rekla je Magdalena.

Ušli smo u kuću, Duda je bila oduševljena kao i ja kad sam došla ovde samo još više jer je dete pa sve doživljava drugačije. U dnevnoj sobi je sedeo David i čitao neku knjigu.

- Bata Davide. - poviknula je Duda.
David je zatvorio knjigu i ostavio je.

- Pa ćao Dudice,dobrodošla u našu porodicu. - rekao je i poljubio je u obraz. Ona ga je zagrlila svojim malenim ručicama.

- Znaš da si mi sad brat, i bata Akej i Coka i onaj kako se zove? Jokan?  Tvoja mama je sad i moja mama. - rekla je ona.

- Znam,to je super. Nego kako reče da mi se zove brat? Ne Aleksej nego ovaj drugi. - upita David uz smešak.

- Jokan. - odgovori Duda kao iz topa. Opet smo se svi nasmejali.

- A zašto se smejete? - pitala je ona već kao malo ljuto.

- Pa slatka si nam. Odavno nismo imali tako malo i slatko dete. - rekao je Oliver i štipnuo je za obraščić.

- Ima li u ovoj kući mira? - začuo se ljut glas sa sprata. Duda je odmah potrčala da vidi ko je to.

- Aaa... ti si Jokan? - upitala je ona kad je sišao niz stepenice.

- Ne, ja sam Jakov. Ko si ti? - pitao je on.

- Pa to sam i rekla, Jokan. Ja sam Duda. - rekla je ona umiljato.

- Dobro,nije ni bitno. Otkud ti ovde? - upita Jakov.

- Ja sad živim ovde. Tvoja mama je sad i moja mama. - rekla je ona radosno.

- Ooo,fino, poslušali su me. Uzeli su malo dete, a vratili ono vešticu od Sofije. - rekao je on.

Oliver i Aleksej su krenuli da ustanu ali sam im pokazala da sednu i da ću to sama rešiti.

- Coka nije veštica,ona je dobra. Ti nisi dobar,ti si Šreder i ne volim te. - rekla je Duda i počela da plače.

- I to me briga. - rekao je on i krenuo na sprat.

- Jakove! - rekao je Oliver.

Na to se on okrenuo i vratio se.

- Ideš na razgovor sa mnom. - rekao je Oliver i krenuo u radnu sobu.

- Sa njim se neću igrati,on nije dobar. Coka nije veštica,ona je dobra. - Duda je i dalje govorila kroz plač.

- Hajde ljubavi,nemoj plakati. Nije on tako mislio,sad će tata pričati sa njim. Sad idemo gore da vidiš gde će biti tvoja soba. - tešila ju je Magdalena.

- Da stvarno, gde će Duda spavati? - pitao je David.

- Može sa mnom. - rekao je Aleksej.

- Mislim da je bolje da spava sa mnom,mene zna duže. - rekla sam.

- Za ovih prvih par dana ćemo videti gde će da spava,imaće svoju sobu kasnije. - rekla je Magdalena.