Crno i belo - život •završena•

Epilog

- Zdravo mama i tata, došao je opet taj dan. Prošlo je punih jedanaest godina. Ovo je prva godina da se osećam drugačije, falite mi i dalje ali moj život se promenio za ovih godinu dana. Nisam više Sofija Stanisavljević, nadam se da se ne ljutite zbog toga. Nisam se udala u šesnaest godina, ne brinite, u pitanju je ono drugo, usvojena sam. Sad sam Sofija Kostov. Oliver i Magdalena su divni. Imam trojicu braće i malu sestru, nju su takođe usvojili. I ovu godinu škole sam prošla sa svim peticama. Upisala sam uporedo i srednju muzičku školu pa ću probati da dam dve godine za godinu i onda bi trebalo da je završim kad i srednju. Znam da vi sve vidite odozgo pa vam neću pričati pojedinosti ali lakše mi je kad vam ovako ispričam.
Ovaj momak što stoji pored mene, to mi je srednji brat, Jakov. Zapravo, on mi je dečko, znam da se nećete ljutiti zbog toga. Svi oko nas su se već složili sa tim tako da je to već rešeno. - raspričala sam se pred grobom svojih roditelja. Jakov je stajao pored mene i držao ruku na mom struku.

- Hvala ti Sofija. - tiho je rekao.

- Za šta? - upitala sam.

- Za to što si došla u naš život. - odgovorio je on.

- Za to se zahvali svojim roditeljima, oni su me doveli. - rekla sam.

- Hvala ti i za onu priču o crnom i belom. Gledao sam i slušao sam sad kako pričaš, slušao sam koliko si ti zapravo jaka osoba. Mislio sam da to već znam ali ti me iznenadiš i pokažeš da si još jača nego što sam mislio. - rekao je uputivši mi svoj duboki pogled.

- Jakove, to je tako, crno i belo su život. - rekla sam ja, dala mu ruku pa smo krenuli.

*Dragi moji, stigli smo i do kraja ove priče. Dosta sam je razvukla, prepravljala i svašta sa njom radila. Ovo je konačna verzija, ovo je kraj priče Crno i belo - život.
Nadam se da vam se priča svidela. Ako jeste, ostavite mi ⭐ i komentar.
Uskoro nova priča.
Pozdravlja vas Cici. *