Crno i belo - život •završena•

17. deo

Dan je prolazio uobičajeno. Predveče smo odlučili da malo prošetamo.

- Sofija,ne znam gde mi je telefon. - rekao je Jakov.

- Kako ne znaš? - upitala sam.

- Lepo,ne znam. - rekao je on.

- Dobro i šta ćemo onda? - upitala sam.

- Zovi me da ga nađem pa idemo napolje mada nemaš ovde šta videti. - rekao je.

- Nemam tvoj broj. - rekla sam.

- Dobro hajde,kucaj ga. - rekao je i ja sam ga pozvala.

Telefon mu je bio pao pored kreveta.

- E hajde obuci nešto drugo. - rekao je.

- Šta fali ovome? E,ako ćeš se spremati kao kad smo išli u kupovinu,ja te neću čekati. - rekla sam ozbiljno.

- Ne fali ništa osim što ti je ta majica preširoka i te helenke ili šta su već su onako. Ti treba da se obučeš tako da oni vide da si Beograđanka,da nisi odavde. - rekao je on kao značajno.

- Od kakvog kompleksa ti boluješ? Ovo je selo,ako ima 500 stanovnika,normalno je da se svi znaju i da znaju da nisam odavde. Ako hoćeš da obučem nesto drugo,izlazi iz sobe. - rekla sam i pošla ka koferu da uzmem nešto.

- Pet minuta kozo. - rekao je on i pošao ka vratima.

- Ma kako da ne. Ti se spremaš pola sata a ti meni daješ 5 minuta. - rekla sam a on se samo nasmešio i izašao.

Uzela sam neku mint majicu na bretele i beli,pamučni šorc sa mint tufnicama,to mi je baš delovalo kao komplet. Kosu sam isplela u pletenicu i pustila je napred.

-Gotova sam,možemo ići. - rekla sam izašavši iz sobe.

- 4.38 - rekao je on i počeo da se smeje.

- Šta? - upitala sam zbunjeno.

On mi je pokazao telefon na kom je bila štoperica.

- Stvarno si debil. - rekla sam i gurnula ga u rame.

- Baba,idemo mi. - rekao je Jakov.

- Gde ćete deco? Niste jeli. Hajde jedite pa posle idite. - rekla je baba Stana koja je nešto radila oko šporeta.

- Ne možemo sad da jedemo,posle ćemo. Idemo malo do škole. - rekao je Jakov.

- Koje škole? - pitala je ona zbunjeno.

- Pa ove jedine koju imate u selu. - odgovorio je on.

- Dobro idite,družite se sa decama. - rekla je ona a mi smo krenuli.

Pešačili smo 15-ak minuta do te škole. Kad smo bili blizu,videli smo jednog dečka na traktoru. Malo nas je čudno pogledao,zaustavio traktor pa nam prišao.

- Eee,jesi ti Jakov? - pitao je on.

- Jesam,a ti si? - upitao je Jakov.

- Ja sam Nemanja, Blagojev. Dolazio si sa bratom kod mene pa smo se igrali. - rekao je on.

- Jao,sećam se. - rekao je Jakov.

- Otkud ti ovde,nisam te video par godina? Ko je ova lepotica,devojka, a ? - pitao je on a ja sam osetila blago crvenilo na svojim obrazima.

- Ma ne,to mi je sestra, Sofija. - rekao je on.

- Sofija,drago mi je. - kratko sam rekla i pružila ruku.

- A gde idete? - pitao je on.

- A baš u Kotešici ima negde da se ide. Idemo do škole malo da prošetamo. Ima li ovde živih duša do 20 godina? - pitao je Jakov malo ironično.

- Ima kako da nema,nisi ni ti glup znaš gde treba da ideš. Uglavnom budemo u školskom dvorištu, mada ja retko idem jer ima posla u njivi. Tamo ti je uglavnom ženskadija. Idem ja ovo da odvezem kući pa ću doći posle. - rekao je Nemanja.

- Važi,vidimo se posle. Ne moraš ni dolaziti. - ovu drugu rečenicu je rekao više za sebe.

- Što tako za druga sa kojim si se igrao? - upitala sam.

- Sa njim sam se igrao kad sam imao 8 godina. I jesi video kako te gleda? - pitao je on.

- Nisam,kako me gleda? - upitala sam.

- Pa kao da bi imao nešto sa tobom. - rekao je on po malo besno jer sam primetila da steže pesnicu.

-A ti si kao ljubomoran? - upitala sam uz osmeh na krajičku usne.

- Ne nego sam ti brat. Ne može sad tu neki zemljoradnik da te merka. - rekao je on već vidno ljut i uhvatio me za ruku pre ulaska u školsko dvorište.