Crno i belo - život •završena•

46. deo

Zvoni mi alarm. Zar je već vreme da ustanem? Uzimam telefon i odmah ga isključujem da ne bi probudio Dudu pošto ona sada spava sa mnom. Sinoć sam jako kasno zaspala, bio je naporan dan, zapravo popodne. 

Pogled kroz prozor mi pokazuje da je došla prava jesen i da treba toplije da se obučem. Iz ormara sam uzela jedne farmerke i tanji bež džemper. Kad sam izašla iz sobe, ispred mene se stvorio Jakov.

- Kako se uvek stvoriš ispred mene? Je l' me špijuniraš? - upitala sam uz osmeh. On je na sebi imao neke sivkaste farmerke i crni duks i bio je jako čupav. Imala sam želju da ga u tom trenutku poljubim ali me je bilo sramota jer sam znala da nas sad posmatraju kao pod lupom.

- Dobro jutro se kaže. - rekao je on svojim sladunjavim glasom i uštinuo me za obraz.

- Dobro jutro čupavi gospodine Kostov. - rekla sam i još više mu razbarušila kosu i samo krenula ka kupatilu. Uhvatio me je za ruku i kratko poljubio.

- Šta sam rekao? Šta sam ja rekao juče? - besno je promumlao Aleksej koji je tad izašao iz kupatila.

- Aleksej, nije tako kao što misliš! - viknula sam za njim.

- Deco, šta je sad od ranog jutra? - upitala je Magdalena.

- Rekao sam ja da postajemo Seranovi. - dodao je Oliver iza njenih leđa.

- Oli, hajde mani se toga. Vi, hajde, svako svojim putem. Sofija, idi gde si krenula. Jakove, ti idi dole u kupatilo jer ako se budete čekali, nikad nećete stići. Aleksej, zašto si ti uopšte budan, ti si druga smena? - rekla je Magdalena oštrim tonom. Ovo je prvi put kako sam ovde da nas je tako sve postrojila. Uvek je bila blaga i nežna ali mi ne smeta, treba da se zna red.

- Hoću nešto da vam kažem, meni ne smeta ta vaša veza, razumem vaše emocije i sve. Ipak, vi isto treba da razumete u kakvoj ste situaciji, ako se jednog dana posvađate i ne budete želeli da budete u vezi, vi ostajete moja deca, ostajete brat i sestra, makar na papiru. Sofija ostaje Kostov dok se ne uda. - rekao je Oliver dok smo se vozili ka školi.

- Uda se za mene i ostane Kostov. - iznenada je lupio Jakov. Nešto me je preseklo u grudima.

- Jakove! - iznenađeno sam uzviknula.

- Da li će vam smetati da vas ostavim ovde? Imate još pet minuta peške do škole. Ne kasnite, zar ne? - upitao je Oliver ne želeći da komentariše Jakovljevu prethodnu izjavu.

- Nema problema, stižemo. Hajde vidimo se. Hvala na vožnji. - rekao je Jakov pa smo izašli.

Prvih stotinak metara smo prešli ćuteći. Odlučila sam da prekinem tišinu, ne volim je.

- Šta ti bi da ono kažeš pred ocem? - upitala sam.

- Šta? - uzvratio je on praveći se da ne zna šta mislim.

- Ono da mogu da se udam za tebe pa da ostanem Kostov. - odgovorila sam.

- Pa možeš. - kratko je odvratio on.

- Jakove, uozbilji se! - malo sam viknula i gurnula mu rame.

- Ozbiljan sam. - odgovorio je on zaista mirno i ozbiljno. Vetar mu je još više razbarušio kosu a oči su mu postale za nijansu tamnije nego inače.

- Jakove, znamo se mesec i po dana. - rekla sam i ozbiljno ga pogledala.

- Znam to ali znam još nešto. - rekao je on uzimajući me za ruku.

- Šta to? - upitala sam znatiželjno.

- Volim te Sofija. - rekao je on i spojio naše usne u najlepši poljubac na svetu. Više nisam osećala vetar, više nisam osećala umor jer sam sinoć kasno zaspala. Na par koraka od ulaza u školsko dvorište, ljubio me je moj brat koji zapravo nije moj brat.

Živote, sve više si zanimljiv.