Crno i belo - život •završena•

52. deo

Došla sam kući i htela da odem pravo u sobu ali su me čuli Magdalena i Aleksej. Magdalena je iz kuhinje izašla sa krpom u ruci. Aleksej se spremao da krene u školu.

- Da li je Jakov došao? - upitala sam kratko, pokušavajući da zvučim normalno.

- Nije, Vukan mi je javio da je otišao kod njega. Sofija, šta se desilo? - zabrinuto je upitala Magdalena.

- Dobro je da ga je Vuki našao. Ovaj... Jakov i ja smo raskinuli. - rekla sam tiho a srce mi je već tonulo kao Titanik.

- Opa, pukla ljubav. Kad pre? - Aleksej je izgovorio sarkastičnim glasom ali donekle ga razumem.

- Aleksej! - kratko ga je opomenula Magdalena.

- U redu je. - tiho sam odgovorila dok su mi se oči punile suzama.

- Izvini, nisam hteo da plačeš. - rekao je Aleksej i zagrlio me.

- Nema veze, nije zbog tebe. Hajde idi u školu. Videćemo se večeras. - rekla sam, poljubila ga u obraz i otišla u svoju sobu.

Jakov je došao tek uveče, nisam ga videla. Nije izlazio iz sobe.

Ujutru sam se probudila rano, zapravo nemam predstavu ni koliko sam spavala. Pošla sam do kupatila i naravno srela njega. Kao da je stajao pored vrata i čekao da izađem pa da izađe i on.

- Dobro jutro, kako si? - upitala sam ga kad se stvorio ispred mene.

- Ostavljeno. - rekao je on kratko, gledajući u neodređeno.

- Kako ti je rana na ruci? - upitala sam krenuvši da mu dodirnem ruku ali sam stala.

- Mnogo bolje nego rana na srcu. - pokušao je to da izgovori čvrsto ali mu je tuga probijala glas. Zapravo, tuga je probijala vazduh koji smo udisali.

- Jakove... - samo to sam izgovorila. Prvi put tog jutra me je pogledao. Njegove bistre oči su bile mutne.

- Sofija, zašto? - upitao je tiho i zaista očekivao odgovor.

Nisam mogla da mu ga dam, bar ne onaj pravi. Ipak sam nekome nešto obećala.

- Moram da idem, zakasniću u školu. - kratko sam rekla i prošla.

Naredna četiri dana su bila veoma teška. Bili smo blizu jedno drugom a istovremeno i daleko. Jakov je izbegavao kontakt sa mnom na svaki mogući način, nije hteo da ruča niti da večera sa porodicom. Aleksej je preuzeo ulogu mog tešitelja i sve slobodno vreme provodio sa mnom ali i to me plaši imajući u vidu ono što mi je rekao kad je saznao za Jakova i mene. U subotu je bio Aleksejev rođendan.
Naravno kao i prethodnih dana, u hodniku sam srela Jakova. Razumem kad idemo u školu pa ustanemo u isto vreme ali subotom, definitivno me prati.

- Jakove, danas je Aleksejev rođendan, nemoj da mu kvarimo ovaj dan. - kratko sam rekla.

- Zašto bih mu ja kvario dan? - odgovorio je hladno. Više nije zvučao tužno, počeo je da se oporavlja. Dobro je, drago mi je zbog njega.

- Nisam mislila na tebe konkretno nego na naš odnos. Ako budeš izbegavao ručak kao ovih dana, kako će on zapamtiti ovaj rođendan. - rekla sam na šta je on samo odmahnuo rukom.

- Naš odnos? Pa mi to nemamo, ti si ga uništila kad si me ostavila. - rekao je on uputivši mi leden pogled.

Moje srce je ponovo bilo Titanik i udarilo u onu santu leda koja je izbijala iz njegovog pogleda.