Crno i belo - život •završena•

49. deo

Posle škole sam stajala i pričala sa devojkama čekajući Jakova da idemo kući.

- Zdravo devojke, kako ste? Kako ste prošle kod Mrkše? - začula sam Jakovljev glas.

- Ma jao, ne pitaj ništa, imali smo četiri grupe ali tvoja sestra - devojka se izvukla. - počela je Oli i na ovo pominjanje mene se nasmešila.

- Što? Kako si se izvukla? Idem tri godine u ovu školu i ovo je četvrta, kako kod nje može da se izvuče, prosvetite me. - odvratio je Jakov.

- Možeš ako si Sofia Kostov i imaš 100 bodova na inicijalnom i onda ti dā da radiš neko onlajn takmičenje. - odgovorila je Dora.

- Ali ti nisi Sofija Kostov i ništa od toga. Samo da znaš da sam zbog tebe mogla dobiti ukor danas. - rekla sam Jakovu a zatim ljuto prekrstila ruke.

- Što zbog mene? Nismo se videli ceo dan u školi. - Jakov je pokušao da se odbrani.

- Zato što si bio pametna budala i poljubio me jutros. Naravno, dežurne opajdare su to videle i posle to pričale pred svima. Tad sam ja njoj zbrinula šamar. - ukratko sam objasnila.

- Ti si nekome udarila šamar? - začuđeno je upitao Jakov.

- Jao, još da si video kakav. - dodala je Ali.

- Glupača se odmah žalila razrednoj. - dodala je Dora.

- I šta se onda desilo? - upitao je Jakov.

- Ništa, Sofija je postala predsednik odeljenske zajednice. - rekla je Oli.

- Da, sad me zafrkavate. - rekao je Jakov namrštivši se.

- Samo sam htela da ti čestitam na hrabrosti koju si pokazala jutros. Verujem da ćeš nam biti dobar predsednik. - prišla mi je jedna devojka, Isidora, kojoj samo znam ime.

- Hvala Isidora, jednostavno, takva sam. - odgovorila sam uz osmeh.

- Čekaj, to je stvarno? - upitao je Jakov.

- Ma ne, mi tebe lažemo. - rekla sam odnahujući rukom.

- Ne, nisam to rekao, samo mi je bilo čudno. Hajde, vodim te na kolač, predsednice. - rekao je Jakov uz njegov neodoljivi smešak.

- Ne znam, imam domaći iz engleskog i moram da ponovim biologiju. - mrzovoljno sam rekla gledajući u neodređeno.

- Ma ti si luda, kao nećeš stići da uradiš domaći i ponoviš biologiju. Idi, opusti se malo. - rekla je Oli i skoro me gurnula na Jakova.

- Dobro, idemo. - kratko sam odgovorila.

Otišli smo do jedne poslastičarnice koja je bila blizu škole, u jednoj maloj zavučenoj ulici. I ona je bila takva, mala i ušuškana. Ambijent je bio veoma lep, sve je bilo tako slatko i mirisalo je na kolače.

- Ne znam da li ću ja ovo moći da podnesem. - kratko sam rekla uzimajući zalogaj kolača.

- Šta to? Šta nije u redu? - upitao je on ozbiljno.

- Pa sve ovo sa nama. U školi pričaju kako se ljubim sa bratom iako znaju da mi zapravo to nisi. Kod kuće, kakva je situacija? Kao su prihvatili a zapravo nisu. Da li si video kako se Aleksej ponaša? - pitala sam dok mi se suza slivala niz obraz.

- Nemoj da plačeš, sve ovo će proći. Malo crnog, malo belog i to je život, sećaš se? To si ti meni rekla. Ja znam da si ti jaka. - rekao je on jednom rukom brišući moju suzu a drugu ruku stavivši preko moje.

- Ne znam da li sam jaka. Zapravo, bila sam jaka u drugim segmentima života ali u ljubavi izgleda nisam. Mislim da ovo treba da prekinemo još dok je vreme, neće to ići ovako. - rekla sam dok su mi suze ponovo navirale.

- Ti to ozbiljno? - upitao je on u neverici.

- Zar izgledam kao da se šalim? - uzvratila sam pitanjem na pitanje.

- Ne izgledaš kao da se šališ ali mislio sam da ti značim. - odgovorio je on spuštajući pogled.

- Značiš mi, naravno da mi značiš ali okolnosti su takve. Moramo vreme pustiti da pokaže svoje. - rekla sam pomalo hladno.

- Ali, šta se desilo od jutros? Jutros je sve bilo u redu, bili smo srećni. - upitao je Jakov.

- Razmišljala sam, tako je najbolje, za sad. Ima i drugih devojaka kojima se sviđaš i koje te možda čak i istinski vole, recimo Petra. - rekla sam na šta je on podigao obrve i samo se namrštio.