Crno i belo - život •završena•

55. deo

5 dana ranije * Priča iz Jakovljeve perspektive *

Zvoni mi alarm, mahinalno mlatim rukom da utišam tu glupu spravu. Još jedan glupi ponedeljak. Na sve to i vreme je loše, pada kiša, pada lišće, valjda tako mora, skoro je kraj novembra.
Uzimam telefon i gledam, već je 6:45. Hajde Jakove, ustaj. Mrzovoljno ali ustajem, odlazim do vrata i otvaram ih. Kao i uvek, dobar tajming, i ona izlazi.

- Dobro jutro Sofija. - kažem neobavezno ali očekujem njen pogled.

- Dobro jutro Jakove. - odgovorila je isto tako neobavezno i nije me ni pogledala.

- Da li ćeš mi ikad reći zašto si me ostavila? Ne pije ti vodu priča da je zbog naših, znam da me voliš iako to poričeš, nisi iskvarena i ne znaš to da sakriješ. Sigurno postoji neki debeli razlog, a ti to nećeš da mi kažeš. - trabunjao sam više u prazno i znao sam da to nije dobra tema za ponedeljak ujutru.

- Da li je moguće da me skoro dva meseca presrećeš u hodniku i gnjaviš? Znaš li da te trpim zbog Magdalene i Olivera i zbog toga što si mi kao brat? Odavno bih ti ja pokazala gde ti je mesto ali eto, to te spasava. - odbrusila mi je ona burno, uletela u kupatilo i lupila vratima.

- Gospođica Kostov je ustala na levu nogu. - viknuo sam za njom a ona je nešto progunđala iznutra, nisam je razumeo.

Stajao sam sa ocem i čekao nju. Posle par minuta se pojavila, pletena bež haljina, crne čizme i njena crna kosa koja pada do polovine leđa.

- Da nije malo hladno za takvu kombinaciju? - pitao sam malo zajedljivo, ne znam zašto, bila je prelepa.

- Da mi nisu možda otac pa da mi braniš? - uzvratila je isto tako zajedljivo ali je slatka takva.

- Nisam ti otac ali jesam stariji brat. - uzvratio sam ljupko i šarmantno.

- Na papiru Jakove, samo na papiru. - uzvratila je i samo prošla pored obojice ostavivši nas u čudu.

Na putu do škole smo ćutali, pustio sam je da sedi napred. Nisam hteo ništa da govorim jer na svaku moju, ona je imala još dve. Na ulazu u školu su je čekale drugarice, malo dalje je bilo i moje društvo, Vukan i Petra. Ne znam da li umišljam ali kao da nešto nije u redu sa Petrom. Čini mi se da je omršala i kao da je drugačija u licu, šminka se ona ali nekako nije to to.

- Zdravo Jaki. - reče Petra tiho i poljubi me u obraz,a ja k'o za inat pogledah prema Sofiji koja je stajala par metara dalje i čavrljala sa drugaricama. Prilazi joj onaj lik koji ju je grlio kad je mene ostavila i ljubi je u obraz, ona se smeška. Možda me i jeste ostavila zbog njega.

- Alo apostole, sa mnom nećeš da se pozdraviš? - prekinuo me je Vukanov glas u mislima.

- Izvini Vule, zamislio sam se nešto. Idemo li u robijanu? - upitao sam pa smo krenuli.

Petra je dobila dvojku na kontrolnom iz istorije. Za matematiku je ne bi bilo toliko briga ali istorija je nešto drugo. Pošto je bila neraspoložena, predložio sam da odemo na toplu čokoladu, pristala je.

Otišli smo do one poslastičarnice u kojoj sam bio sa Sofijom kad je raskinula sa mnom. Ne znam zašto ali već neko vreme hvatam sebe da sa drugim ljudima idem na mesta gde sam bio sa njom.

- Pa šta bi? Nije to teško da se nauči. Imaš li nekih problema? - upitao sam otpivši gutljaj tople čokolade.

- Jednostavno nisam učila. Nije to tako strašno ali me je iznerviralo, očekivala sam bar trojku. - odgovorila je ona.

- Ali Petra, imaćeš trojku na polugodištu, neće ti dati da popraviš za ovih mesec dana. - odgovorio sam iznenađujuće zabrinutim glasom. Nekad me nije briga ni za moje ocene a ne za tuđe. Sad roditelji imaju Sofiju, ona im je dete za ponos, pa mene ne smaraju zbog tu i tamo neke četvorke i trojke.

- Hmm, možda a možda i ne. Nego Jaki, ti si još uvek sam. - brzo je prešla na drugu temu.

- Da, ali to sad nije bitno. Neću da srljam, čekaću pravu. - odgovorio sam na šta su se njene usne razvile u maleni osmeh.

- Šta ako je prava preko puta tebe a ti je ne vidiš? - uzvratila je ona i ponovo nabacila svoj maleni osmeh.

- Petra, znamo se tri godine, zašto da kvarimo drugarstvo? - uzvratio sam ozbiljno.

- Zašto mi ne pružiš šansu? Samo jednu šansu, ako ne uspe, obećavam ti da će sve biti kao pre. - rekla je ona slatko a istovremeno tužno.

- Dobro, pristajem. - rekao sam nakon kratke pauze.

- Stvarno? - uzviknula je ona iznenađeno.

- Da, stvarno. Nisam znala da ti to toliko znači, vrisnula si kao malo dete. - uzvratio sam iznenađeno.

- Da Jaki, znači mi, mnogo mi znači. - ponovila je ona tiho sedavši pored mene nakon što me je poljubila.

Pristao sam na vezu sa drugaricom koju poznajem tri godine. Lepa je ona devojka i draga mi je na neki način ali nisam mislio da ću biti sa njom u vezi. Bar ne dva meseca nakon raskida sa Sofijom. Ostaje da vidim koliko će to trajati.