Crno i belo - život •završena•

3. deo

Stvarnoo? - upitala sam previše iznenađeno.

- Da,ideš sa nama i to odmah. - rekla je Magdalena.

Moram da uzem svoje stvari. - rekla sam.

- Ne moraš uzimati ništa,sve ćemo ti kupiti. - rekla je ona.

Moram poneti Songitu. - rekla sam.

- Songitu? - odvratila je ona zbunjeno.

- Naravno,sačekaćemo te. To je tvoja violina,zar ne? - upitao je Oliver koji je shvatio šta sam htela da kazem.

- Eh,vi umetnici. - rekla je Magdalena i nasmešila se.

Otišla sam po Songitu i neke lične stvari. Ispred sobe u kojoj sam spavala stajao je Nikola. Izgleda je zabrinuto.

Hej Nile,šta je bilo? - upitala sam.

- Pa brinuo sam za tebe. Gde si toliko? Što si isla kod direktora? - pitao je nerovozno.

Paa... znaš,odlazim odavde. - tiho sam rekla.

- Šta? Kako odlaziš? Pa ti nemaš 18,mlađa si od mene. - počeo je brzo da govori.

- Usvojena sam. - kratko sam rekla.

- Kako? Ko će tebe da usvoji? Mislim ne,nemoj me pogrešno shvatiti,ti si divna. Nego,obično usvajaju malu decu. Kad sam presao 10 godina,prestao sam da se nadam. - rekao je on.

- Znam i meni je čudo ali oni hoće baš mene. Znaš ko je to? Obožavam njegove kompozicije,Oliver Kostov. - rekla sam uzbuđeno.

Njegovo lice je postalo mračno kao da se nad njim nadvio najmračniji oblak. Njegove modroplave oči su postale još tamnije. Približio se i ostavio jedan poljubac na mojim usnama.

- Nikola,šta? - upitala sam zbunjeno.

- Volim te Sofija. - rekao je.

- Mislila sam da smo najbolji drugovi. - rekla sam.

- A ja već par godina smišljam kako da ti to kažem. Ali sad je gotovo,odlaziš. Više se nećeš sećati svog drugara. - rekao je gledajući u pod.

- Ne lupetaj,nikad neću zaboraviti tebe i ovo mesto. Ovde sam provela 10 godina. - rekla sam ja.

- Sa kim da idem u mirilište? Kako da slikam bez zvuka tvoje Songite? Ništa više neće biti isto. - rekao je on.

- Dolaziću da te vidim. Opet ćemo ići u mirilište. Bože svašta,pa idem u školu i tamo ćemo se viđati. - pokušala sam da ga ohrabrim.

- Ti misliš da će te ostaviti u toj školi? Upisaće te u neku privatnu ili bar neku koja im je blizu. - rekao je on.

- Sofija,da li si spremna? - upitala je vaspitačica koja je došla po mene.

- Spremna sam. - kratko odgovorih.

- Dođi nekad da nas vidiš. - rekla je ona.

-Hoću,naravno, to sam rekla i Nikoli. - odgovorila sam.

Pošla sam u tišini za vaspitačicom. Kako mi je taj hodnik izgledao dug,duži nego ikad. Neka deca su primetila da se nešto dešava pa su izašla na hodnik.

- Ideš Coka? Dobila si mamu i tatu? - upitala je mala Dušica. Ona je bila najmlađa u ovom našem delu,ima tek četiri godine. Ovde je od rođenja. I dalje me kopka zašto su odabrali mene koja ima 16 godina a ne nju koja ima 4?
Idem Duki ali dolaziću ja da te vidim. - rekla sam.

Klimnula je glavicom pa sam je zagrlila.

Na izlazu su me čekali Oliver i Magdalena. Otišli smo do parkinga gde je bio njihov auto. Seli smo u auto, Oliver je vozio.

- Znaš Oli,mislim da nam treba veći auto. Ne možemo svi stati,ako idu sva deca. - rekla je Magdalena.

- Vi imate decu? - upitala sam iznenađeno.

- Da,imamo tri sina , Jakova, Davida i Alekseja. - rekla je ona uz osmeh.

- Ali zašto onda... - nisam stigla da završim rečenicu.

- Želeli smo da imamo devojčicu. - rekao je Oliver.

- Da li su vaši sinovi mali? - upitala sam.

- Pa ne dušo,nismo mi tako mladi. David ima 21 godinu, Jakov 18, Aleksej uskoro puni 14. - rekla je Magdalena.