Crno i belo - život •završena•

18. deo

Ušli smo u to školsko dvorište. Videli smo dve klupe,jedna je bila polomljena,na drugoj su bile tri devojke. Oko njih su se muvala i dva momka.

- Ovo je škola? - upitala sam nesigurno.
- Očigledno. - odgovorio je Jakov.

- Hajdemo do njih. - rekla sam pa smo pošli.

- Zdravo dobri ljudi Kotešice. - rekao je Jakov.

- Ja sam iz Gole Glave,ovde sam kod ujaka. - rekla je smeđokosa devojka zelenih očiju.

- Pa super, mi smo iz Beograda. Ja sam Jakov,ovo je Sofija,moja sestra. - rekao je on.

- Lepo da se i vi malo odmorite od onog grada i buke,inače, ja sam Milica. - rekla je druga smeđokosa devojka, tamno braon očiju.

- ' Oj Milice čobanice,tvoju sliku uvek nosim,ako nisi istrošena,ja sam doš'o da te prosim. ' - počeo je da peva niži crnokosi dečko. 

- ' Moj Dragane viđu fino,nit si voda nit si vino. Nit si vino,nit rakija nit si moja simpatija... mene nana školovala mladu pa mi traži mladića u gradu.'  - otpevala je ona njemu,a on je počeo da je juri,tako da su otišli negde.

- Ne obraćajte pažnju, oni to tako. Inače, ja sam Nataša, ovo je moja sestra od tetke, Bojana. - rekla je devojka prelepe plave kose i nežno plavih očiju.

- Mnogo ti je lepa kosa,je l' si prirodno plava? - upitala sam ushićeno.

- Jeste,hvala ti. I tvoja je lepa. Nego,vi ste ovde došli kod nekog zar ne? - pitala je Nataša.

- Da,došli smo kod deda Miće i baba Stane. Oni su stric i strina mom ocu Oliveru. - rekao je Jakov.

- Kako ' tvom ' ako ti je to sestra? Vajlda ' vašem ' ? Ili ti to nije rođena sestra? - pitala je radoznala Bojana.

- Da, rođena mi je sestra, Sofija Kostov. Hoćeš možda njenu ličnu kartu? - brecnuo se Jakov.

- Dobro Jaki, u redu je. Nije devojka ništa loše mislila. - rekla sam i stegla mu ruku da bi se smirio.

- Gde ste ljudi? I vi ste tu Beogrđani? Gde si Bogi? - čuo se glas koji skoro pa viče. To je bio onaj dečko sa traktora.

- Ooo Nemanjooo, je l' gotovoo za danas? - upitao je onaj drugi momak koji je do tad ćutao,nije se čak ni upoznao sa nama.

Jakov je samo prevrtao očima.

- Pa Jakove,može li se s tobom malo bolje upoznati? - rekla je Milica stavljajući ruku na njegovo rame.

- Možda,ali ne večeras,moramo kući. Baba se ljuti ako ne večeramo na vreme. - rekao je Jakov i uzeo me za ruku.

- Sofija,mozemo se negde videti ali bez tvog bate? Nisi ti tako mala da te batica čuva. - čuo se Nemanjin glas u pozadini.

Jakov je ljutito stegnuo pesnicu i pošao da se okrene. Ne znam kako ali jedva sam uspela da ga odvratim od namere.

- Oni kažu nešto za nas iz grada,da smo raspušteni i razmaženi a vidi njih. - govorio je Jakov besno.

- Hajde,smiri se. - rekla sam.

- Neću da se smirim. Kako da se smirim? On tebe zove da se vidite nasamo. Šta on ima da ide sa tobom? On je godinu dana stariji od mene. I mog Vukana bih polomio a ne nekog seljaka umišljenog. - govorio je veoma brzo.

- Ko je Vukan? - upitala sam znatiželjno.

- Moj drug. - kratko je odgovorio.

- Što bi druga polomio? - upitala sam uz maleni smešak.

- Ako bi pomislio da ima nešto sa tobom. - rekao je on.

- Ako je neki sladak,što da ne? - rekla sam i ponovila smešak.

- Sofijaa! - uzviknuo je on,prošli su me trnci celim telom.

- Ti kao da si ljubomoran. - rekla sam tiho.

- Zašto bih ja bio ljubomoran? Ja to sve radim kao tvoj brat,ništa više. - rekao je on.

Put do kuće smo nastavili ćutke.