Koliko će puta dan beli da svane
dok i moja glava ne postane hladna?
Razgranala strepnja svoje cvetne grane,
a nevolja osta i žedna i gladna.
Koliko će puta zora da zarudi
dok i moje misli ne dođu na svoje?
Koje će to reči? Koji će to ljudi
svojom pesmom sebičnom dane da mi boje?
Koliko će sumraka nesnosnih da prođe
dok i moje lice ne počne da sija?
Čija će to želja odnekud da dođe
koja će da spreči moju da isklija?
Koliko će noći, noći pune briga
o mene da slome stene i kamenje?
Koja će to muka? Čija će to ljiga
nad glavom da visi, urliče i stenje?
Koliko će ruka ostaviti slova
za sobom dok shvati šta joj stvarno znači?
Da svaka sekunda je poput blagoslova
i svi smo mi svoje sudbine krojači.
