Divim se onima, što pored svoga
života vode još sto i jedan!
Previše vremena? Igranje Boga?
Njihov im nije dovoljan? Vredan?
Divim se osudama i uverenjima
istinskih mudraca niklih još juče.
Istim će ukradenim, tim ubeđenjima
Vas da usmere, kude i uče.
Divim se verniku zlatnog morala -
pred nemoćnim bićem, pogledu u stranu.
Ikona, krst, slava – puna sala
moli se za nemoćne uz piće i hranu.
Sve te divote dugo me guše,
pa i ja osude pustih u let.
Stotinak reči proste mi duše
u nadi da će promeniti svet.
Ako 'pak nikog one ne ganu
krivićemo vreme u kojem živimo.
Il' "Bože moj!" – opet glavu u stranu.
Svi ćemo nastaviti tom' da se divimo.
