Hteo si da budeš, ti, jedan od njih,
pa pokloni sebe i svoje poštenje.
Al’ i dalje osta neprimetan, tih
dok moliš za vernost i za poverenje.
Oko tebe maske sijaju k’o zvezde,
pa pohita i ti da je sebi skoveš.
Tu gde one niču, gde se one gnezde
ti ćeš da zaboraviš i kako se zoveš.
U nadi da bićeš sa njima k’o jedno
prinosiš im dušu za počasnu žrtvu.
Bez obzira kol’ko osećaš se bedno
ti želiš da ubiješ tišinu, već mrtvu.
Kriješ da je ono što te ’davno koči
još budno u senci, a ti mirno dremaš.
Al’ i kad se probudiš, kad ti sevnu oči
i tad ćeš da znaš da nikoga nemaš.
