Znaš li onaj gadan nemir u grudima
što te tera na svet da vičeš i pretiš?
I svoj bes da deliš k’o hleb sa ljudima.
Taj je nemir ona želja da se svetiš.
Ta je želja jaka kol’ko glupost ljudska.
Sa njom u paketu ona je još gora.
U toj želji obrazi pucaju k’o ljuska.
Od „samo čoveka“ ona rodi stvora.
Tad oči trepere, dok u mržnji gore,
jer ne znaju s bolom same da se nose.
Al’ razmisli malo, tek rođeni stvore
šta ti dobro tvoje osvete donose.
Nemam ništa protiv da plivaš u besu.
Al’ ni protiv toga da voliš sve ljude.
Ti sam sebi glavu nabijaš u kesu
ako te kroz život vode želje lude.
