Jednog ću i ja dana prestati da postojim.
Svita će da me prati do moje večne kuće.
Tad će uvesti brige, prestaću da se bojim
šta nosi crna noć, a šta novo svanuće.
Jednog ću i ja dana s zemljom postati jedno.
Klijaće iz mene one neostvarene želje i nade.
K'o najlepše cveće, na grobu, ostaće jedino vredno
da blista u punom sjaju i poglede da ukrade.
Jednoga dana i mene međ' vama neće biti.
Ledena ruka će poslednji put da pozdravi svet.
Jednom će se umorne i teške oči zauvek sklopiti.
Jednom u ranu zoru, u petnaest do pet.
