Pre nego što stigoh, život, da pitam: „Šta sad?"
postadoh mu zarobljenik u svom malom kutku.
Smeši se u lice, meni, taj život, taj gad
dok ga kunem i preklinjem u istom trenutku.
Krvnik, koji jednom rukom miluje i mazi,
drugom rukom k'o žiletom ide preko kože.
Kad još jače udari, kad najjače zgazi
ja ga pitam da l' je to najbolje što može.
Zaneseni sebičnjak, ne misli na vreme
i caruje sudbinom. Uvlači u vir
emocija, svakodnevno neko novo breme.
Kao Sizif guram kuglu u kojoj je mir.
