Prolazi vreme, a ti ne žuriš
ka svojoj sreći. Čekaš da dođe.
Zar ćeš večno da sediš i žmuriš
i svaku šansu pustiš da prođe?
Dok seku porazi, bitke i muke
svoje rane sam leči svako.
Zašto su ti skrštene ruke?
Ko ti je rekao da treba tako?
Vreme je grubo, al’ večno traje,
pa te primora da budeš rob.
Ako ne prihvatiš ono što daje
neće žaliti još jedan grob.
Život je jedan i večno učiš
kako da živiš, kako god umeš.
Zato prestani sebe da mučiš.
Živi! Nemoj da čekaš da umreš.
