Vodila me moja zarobljena sena
ka poslednjoj reči, misli i trenutku,
tamo gde još jedan šapat mojih vena
uživa u nekom nepoznatom kutku.
Mislio sam da je trebalo da bude
rasplamsala želja il' korak ka sreći.
Podstrek da od čekanja snovi ne polude
i naprave haos, no što je sad, veći.
Vuklo me tišinom koja para dušu.
Potkrepilo oči lepotom što sija.
Al' nemirom nekim steže me za gušu,
dok želja u meni ne presta da klija.
Kad stigoh, sve tamo dobi novu čar.
Pod nogama krcaše komadići stakla.
Čar postade žar, a toplina stvar.
Progledah al' kasno. Stojim ispred pakla.
