Dugo me, dugo nema međ’ svetom.
Dišem, al’ ne znam više da živim.
I sebe častim štetom i setom.
I dane pokrivam oblakom sivim.
Sivilom zavijam ljubav i smeh,
zavijam sunce, zavijam dugu...
Svetlošću obasjam porok i greh,
obasjam brige, obasjam tugu...
Pogledom milujem četiri zida
u kojim’ ni iskra više ne gori.
Ogledalo odaje pogled pun stida
čoveka koji je prest’o da se bori.
