Umem, ja, da tugujem, umem i da pijem
kada dušu napola rastavljam i delim.
Umem i u četiri zida da se krijem.
Porazbijam sve, kada to poželim.
Umem samog sebe da udavim gnevom
i da pustim bes da trči kroz telo.
Da opravdam sebe, pred sopstvenim spevom
o tome da sve je crno ili belo.
Umem i da gledam kako se sve ruši
i poslednji nerv da skrcam k’o lešnik.
Predamnom se istina kao kuća sruši,
a karma dovikuje: neobuzdan grešnik.
