Ti si, i ovog dana, ipak otvorio oči.
Imaš svoj topli dom, vodu i parče hleba.
To je sreća. Al’ ipak, nešto i dalje koči.
Nešto i dalje fali. Nešto još uvek treba.
Fali ti da se nasmeješ toj baki u marketu,
pomogneš joj sa korpom, pustiš je preko reda...
Da pružiš koju paru, baš tom, bosom detetu
koje te s pruženom rukom tužno u oči gleda.
Treba ti pružanje pažnje, toj uplašenoj od sveta,
lutalici, što cvili. Treba ti mašta i snovi.
Potvrdno klimanje glave. Radost njihovog leta
kad po mrvice na tvom prozoru svrate golubovi.
Sutra nije obećano. A vremena je ’pak malo
da se neguje mržnja, ’mesto ljubavi i sreće.
Ti biraš da l’ ćeš to vreme koje ti je ostalo
da trošiš na mržnju, ljubav ili na nešto treće.
