Gledam oko sebe glave što zadese
zamišljenost, nemost usred bela dana.
Pitam se šta svaka sa sobom ponese
kad zaključa vrata svog malenog stana.
Koracima snažnim hodaju po staklu
razbijenog rama svoje duše jadne.
A mimika takva, kao da u paklu
na čet’ri ih strane vuku zveri gladne.
Kroz glave im leti, dok se prsti grče
misao o tome gde to čovek greši.
Nastavljaju sebe da psuju i muče,
dok im novo sutra probleme ne reši.
