Seća se da je u ono vreme
bezbrižan, veselo trčao gorom.
Dok nije ga svoje sopstveno breme
načinilo neznancem i običnim stvorom.
Gleda svoj odraz u bistroj reci,
pita se ko je. Ne zna, pa ruca.
Svi su mu ti prijateljski meci
stavili ožiljke na centar srca.
Stenje i blede uspomene zove,
al' besmisao i njih brzo proguta.
Pa kači svoje zaslužene rogove
i nastavlja svojom stranom puta.
Prepušten sebi na nemoj gori
bez svoga čopora uči da traje.
Dok se sa svojim životom bori
vuk samotnjak na mesec laje.
