Prestao bih da se žalim, još davno, drage volje,
ali još uvek k'o da niko me nije čuo.
Pa pričam sebi u bradu, kao da ne znam za bolje.
Svoj doktor – svoj pacijent. Sam svež i sam truo.
Ne, nisu krivi oni koju si rupe bušili
u duši, zbog koje, samo, još uvek znam da postojim.
Nisu, što su mi snove k'o kule karata rušili.
Sam sam kriv što na njima i dalje nekako stojim.
Borivši se s životom, kidaše deo po deo
mene. Htedoh da vidim kako se opet raduju.
Ne žalim za tim što nikad više neću bit ceo,
nego što okrenu leđa kad te raskomadaju.
