To parče koje je krasilo grudi
i bilo nekad srećno i živo.
S njim su se redom igrali ljudi.
To srce – sada je sivo.
Te dve linije ispod mog nosa
najlepše behu, kad behu krive.
Utrnuše od tuđeg prkosa.
Te usne – sada su sive.
Ta dva mora koja su sijala,
dok se u njih svetlost uliva,
mržnja je tuđa tiho ubijala.
Ta dva oka – sada su siva.
Tog čoveka, koji je tonuo
i bio svima grešan i kriv,
niko ne pita zašto je klonuo.
Taj čovek – živ ali siv.
