MOĆ U SMRTI

Kraj

"Kada se završi radno vreme, možete da idete", čovek na vratima je nervozno prošao rukom kroz svoju kestenjastu kosu, "Ja se neću vraćati u kancelariju." 

"Naravno gospodine Mayakovsky", devojke za radnim stolom su se nesvesno osmehnule glasno prelazeći očima preko njegovog savršeno skrojenog odela, "Doviđenja." 

"Misliš da ga nešto muči?", starija devojka je podigla obrve dok je upijala svaki pokret čoveka koji je odlazio, "Izgleda prilično umorno ovih dana." 

"Muči ga to što nije izabrao pravu ženu", osmeh je preplavio kancelariju u kojoj su bile sekretarice dok je u vazduhu letela misao na samo jednog čoveka, "Ja bih stvarno umela lepše da ga volim." 

"Eva", prekorni pogled se osmehnuo mladoj sekretarici, "Pričamo o Petru Mayakovskom", sada je osmeh zasijao još jednom, "Ko ne bi umeo da ga voli?" 

Žureći da se što pre domogne lifta, Petar se nije osvrtao na razgovor koji su vodile sekretarice. Za razliku od svoje braće, nije smatrao da devojke i žene posebno lude za njim. Ipak, oženivši se sa samo dvadeset i dve godine, u svom životu nije ni zapažao da druge žene spuštaju ljubomorne poglede i neme uzdahe na njegovo lice. Nakon jedanaest godina, voleo je Ninu kao prvog dana. 

"Vaši ključevi gospodine Mayakovsky", dečko na izlazu mu je sa osmehom pružio ključeve veselo poskočivši kada mu je Petar dao napojnicu mnogo veću od očekivane, "Doviđenja, gospodine." 

Osmehnuo se i ako je sve u njemu umiralo, nije želeo da ponovo gleda ljude i da im se osmeuje i zahvaljuje na sitnicama dok je ona bila sama u kući okružena bolom i belim mantilima. U dvanaest sati i dvadeset minuta je dobio naizgled nevin poziv u kome mu govore da ga je Nina poželela i da bi volela da dođe na kratko, trudio se da im veselo odgovori da završava samo još jedan predmet iako je nakon spuštene slušalice poleteo ka svom kaputu ostavljajući sto u haotičnosti u kojoj je njegov um bio celo jutro. 

Čuvši tiho predanje motora na samo jedan pomak ključa, zadovoljno se osmehnuo, znao je da stiže. 

* * *

"Veronica", tih ženski glas začuo se nakon kucanja na vrata na kojima je pisalo urednik, "David mi je preneo da ti odmah kažem da te čeka u kancelariji", devojka na vratima je zastala premišljajući se, "Bio je poprilično čudan."

Veronica je duboko uzdahnula dopustivši rečima njene pomoćnice da se slegnu, ako je taj kučkin sin ponovo bude zvao na dejt neće mariti što je glavni urednik, sasuće mu neotvorenu šolju kafe na ono uglaćeno negovano lice. 

"Hvala ti Emily", uglađeno se osmehnula devojci koja nije imala nikakvog udela u prokletim planovima njihovog glavnog urednika, "Sada ću mu se javiti." 

Sačekavši da se vrata koja su je delila od ostatka kancelarije polako zatvore, poželela je da sve što je stajalo na njenom stolu baci na njih no ipak, jedino što ju je sprečilo od neobjašnjive lomljave u njenoj kancelariji, bila je činjenica da su vrata od stakla. 

"Dakle", uzdahnula je svesna da priča sama sa sobom, "Idemo da vidimo šta hodajuća glavobolja hoće. Smiri se, Niki." 

Namestivši svoju somotsku suknju i ogledalu koje je zamalo bilo razbijeno popravivši karmin, osmehnula se svom odrazu kada se uputila preko cele kancelarije do vrata čoveka koji je mogao da uništi njenu pažljivo građenu karijeru. 

"Kasniš Veronica", leden pogled se na samo jedan momenat zadržao na njoj pre nego što je ponovno pao na papire raširene preko kancelarijskog stola, "A svi zano kakvi su odnosi sa kašnjenjem u ovoj kancelariji." 

"Nisam mogla biti brža od tvog poziva Davide", podigla sam obrvu spremna na bujicu kritika koje je spremio isključivo za mene ovog jutra, "Ali kao što vidiš, nalazim se u tvojoj kancelariji pre početka radnog vremena."