MOĆ U SMRTI

Dva sastanka

Pustila je zavezu da slobodno padne preko visokog staklenog prozora dok se pomerala od njega. Videla je ono zbog čega je došla i njeni strahovi bili su bespovratno potvrđeni kada je devojka crne kose žurno prošla stazom žureći na možda najbitniji sastanak svog života. Spustivši na lice svoj blagi, poslovni osmeh, okrenula se ka čoveku za visokim stolom. 

"Dakle", podigao je svoj pogled kada je fotelja preko puta njega zaškripala, "Ne verujem da će ti biti težak plen s obzirom na tvoje mogućnosti", osmehnuvši se, spustio je čašu opijajuće tečnosti na drugi kraj stola, "Uz dobro prevaspitanje, može nam ispuniti ovu prostoriju novcem."

"Zašto se ona razlikuje od ostalih?", sve što je žena očiju hladnih poput leda videla u toj kosi, bila je nevolja, "Znaš da mogu naći mnogo bolje devojke, mnogo poslušnije devojke." 

Podigla je obrve sigurna u svoje reči, ako je čovek iza tog skupocenog stola želeo nešto, to su bile one stvari koje nije mogao da dobije i obuzda. Žalila je devojke koje su prolazile kroz ta vrata a onda je spustila ruku na svoj nežni kaput, svaka devojka koja je prošla kroz ta vrata, donela je profit koji je obezbeđivao previše nula na računu. 

"Ona ima vatru", oči su mu zasijale onom tako vatrenom iskrom koja je imala tako pogrešan sjaj, "Pitam se iz kog puta bih mogao da ga ugasim?" 

Odmahnula je glavom sve manje zadovoljna svojim izborom saradnika, "Sam se snađi ako je želiš za sebe", ustala je blago zategnuvši svoju suknju, "Ako je želiš za nas, devojka će morati da bude đavolje isplativa." 

"Mogu da računam na tebe?", spustio je brzi pogled na to telo koje je nekada upijao samo jednim dodirom, želeo ga samo za sebe, želeo da slomi snagu tog tela koja je slomila njegovu volju, "Želim je." 

"To će te koštati", njen ledeni osmeh je zapalio njegov bes čineći svaku njenu stopu bliže vratima neponošljivijom. Odmahnuo je glavom kada su se vrata uz buku zatvorila, bio je spreman da plati i ne pita za cenu. 

Duboko uzdahnuvši, posegnuo je za ključem svoje fioke koja se jednim potezom okrenula puštajući svetlost njegovog pogleda na lepa lica koja će možda imati tu čast da večeras sretnu njegove oči. 

* * *

Vrteo se po kancelariji svako malo bacajući pogled na prozor koji je gledao na stazu koja je vodila do ulaznih vrata zgrade. Nije bio siguran zašto ne može da uhvati trunku mira i definitivno je odlučio da prestane verovati svojim impulsima koji su ga tako ludo doveli u Boston. Okrenuo se ka svojoj braći beznadežno raširivši ruke, vreme za odugovlačenje je bilo davno izgubljeno. 

"Dakle, ko je prvi na listi?", uzdahnuvši duboko, spustio se na fotelju u uglu prostorije, "Treba da počnemo, ne možemo prodangubiti ceo dan." 

"Možemo da sačekamo još malo", Lav je slegao ramenima tiho vrteći papire po rukama tražeći ime koje bi probudilo njegovog brata iz dosadnog sivila u koje je ponovno upao, "Svakako ćemo gledati u bleda prepotentna lica naredna dva sata... ako budemo imali sreće."

"Svakako ne smemo da gledamo ni u šta lepše", Nikolai se osmehnuo promeškoljeći se u svojoj fotelji sa željom da otera dosadu, "Znate da je Aurora upoznata sa kutijom u kojoj je moj pištolj." 

"Da li se to neko plaši žene?", prvi put posle dugo vremena, Petrov osmeh je zaparao tišinu udruživši se sa Lavom u bitci koju je Nikolai već izgubio. 

"Znate da može i vama stati na kraj", blagi povik u vidu bezuspešne odbrane bio je prekinut naglim otvaranjem vrata. 

Trudila se da uspori disanje i da umiri kosu, trudila se da izgleda kao da je potpuno smireno stigla na razgovor umesto što je poput đavola utrčala u kancelariju boreći se za dah. Uhvativši smiren udisaj, podigla je glavu ka ljudima koji su morali da je vide kao najozbiljniju osobu na svetu i.. Ostala je skamenjena. 

"Molim te potrudi se da ne umreš", naglo ustavši iz udobne fotelje, Lav je krenuo ka vodi dok ju je Nikolai vukao ka istoj, "Znaš, možda jesmo advokati ali biće neprijatno da zaposlimo leš." 

"Jako loša fora", namršteno se okrenuvši ka Petru, Nikolai je dodao vodu Veronici, "Nešto se desilo?" 

"Da", slegnuvši ramenima, Veronica se nadala da će nakon tog sitnog gesta da otera svu neprijatnost koja se spustila na nju, "Trčala sam." 

"Onda je dobro što studiraš pravo a ne fiskulturu", blago se osmehnuvši, Lav je seo preko puta žene koja je slomila srce njegovog brata i onda nestala, "Zašto uopšte pravo?" 

"Pa, valjda mogu da budem iskrena sa vama", blago uzdahnuvši, podigla je oči ka ljudima u čijoj firmi je provela mesec dana ne primetivši čoveka iza nje u čijem srcu je bila mnogo duže, "Poslednji radni dan u vašoj firmi zapravo nije bio tamo", nesvesno se osmehnuvši, spustila je pogled na svoje ruke, "Petar me je poveo kao saradnika na slučaju, stvarno smo bili dobri." 

"Anderson slučaj?", blago se okrenuvši ka svom bratu, Lav se nežno osmehnuo, "Dobili smo milijardu dolara odštete od njih, bila je to velika proslava." 

"Sa koje si pobegla", ne želeći da gubi vreme, Nikolai je prodirao u Veronicinu dušu, "Zašto si ga ostavila?" 

Duboko je uzdahnula svesna da je ovaj deo morao doći, znala je da će intervju biti neprijatan ali ipak je želela da pogleda te ljude u oči i traži oprost za sve glupe stvari koje je uradila, znala je da je članak bio kukavički korak ali nije bila spremna da jednostavno krene dalje. Zato je sada morala da se suoči sa sopstvenom slabošću razočarana što Petar nije bio tu da je vidi, verovala je da bi bio onaj koji bi je razumeo, svaku njenu reč ma koliko glupa bila. 

"Mrzi me", želela je da svojim rečima da snagu i ako joj je volja bila slaba, "Nisam želela da ga provociram osporavajući njegove reči i gazeći preko njegove volje." 

"Veroni.." 

Blago podigavši ruku, Veronica je zaustavila Lavove reči, "I zato ću sada ispoštovati ono što Petar želi, bilo mi je drago da vas vidim." 

Mrzela je svaki sekund ovog sastanka, lagala ih je dok je ustajala i trudila se da zadrži suze, da izgleda snažno pred ljudima koji su videli koliko je slaba. Morala je da ode odavde pre nego što uništi svaku svoju šansu za još jedan pogled na Petrove oči i zato je pokupila sav svoj ponos koji je ispustila pred njegovom braćom i okrenula se ka vratima željna vazduha koji joj je bio oduzet. 

"Molim vas da nas ostavite nasamo", hladan glas joj je presekao glas dok je gledala njegovo nestvarno telo, "Verujem da imamo o čemu da pričamo."