MOĆ U SMRTI

Ne postojim

"Kako misliš da ne postoji način da je nađeš?", duboko uzdahnuvši, Petar je spustio ruku na koren nosa nadajući se da će glavobolja sama otići čak i ako je postala vrlo stalan gost u kući njegovih misli, "Radiš za policiju ovog grada, vi treba da znate sve o njegovim građanima, zar ne?" 

Podigavši pogled na radnu sobu koja je bila ispunjena samo tihim uzdahom sa druge strane slušalice, shvatio je da više nije mogao da gubi - shvatio je da nju nikada nije ni imao dok je ona njega posedovala svakim delom svog bića. Nije verovao u čuda ali je verovao u činjenice koje su mu večito bežale za korak. 

"Vidiš, Petre..", tražeći prave reči dok je gledao u kompijuter na kome je bila osvetljena slika bez imena, Petrov jedini spas je razmišljao o misteriji koja se krila iza tih tamnih očiju, "Tu zapravo i nastaje problem." 

"Ne razumem", duboko udhnuvši, podigao je glavu osmotrivši telefon na kome nije bilo nikakvih novosti koje bi oduvale tamne oblake nadvijene nad njegovim umom, "Kakav problem može da nastane? Ne verujem da je Veronica imala bilo kakve probleme sa zakonom."

"Petre", odmahnuvši glavom, čovek sa druge strane veze se trudio da otera umor sa svog čela i pronađe rešenje, toliko je bio dužan, "Veronica Woods ne postoji." 

Zatečen rečima kojima se nije mogao nadati ni u najluđem snu, Petar je nemo gledao svoju braću koja su poput senke ušla u njegovu kancelariju čuvši taman onoliko koliko je bilo potrebno da im se živci razgore u novom haosu koji je bio samo jedna epizoda.

"Šališ se", iznenađeno se nasmejavši, Lav se spustio u stolicu prekoputa velikog radnog stola koji je čuvao Petra od raspadanja, "Sigurno se šališ, nemoguće je da smo učinili toliki propust."

"Ona nam nije naudila Lave", uzdahnuvši, Nikolai se okrenuo ka svom bratu trudeći se da smiri vatru koja je gorela na tankoj žici zdravog razuma, "Nećemo je uzimati kao pretnju jer to nije, da je želela da nas uništi ne bi ovoliko dugo čekala da uradi nešto." 

Slušajući reči koje mu nisu dopirale do mozga, Petar je bio zaokupljen sopstvenim mislima koje su ga uporno vraćale u prošlost kao da se tamo nalazio pogrešan korak koji je mogao da promeni. Osećao se poput izgubljenog putnika kojem je vremeplov bio u kvaru, kvaru koji niko nije mogao da nadomesti i spasi sudbinu koja je pretila da bude zauvek obrisana. Nije želeo da zna šta je bilo na njenom umu, želeo je da zna gde je sam pogrešio. 

"Zašto bi uopšte ušla u kuhinju i onda zauvek nestala iz naših života?", ironično prekidajući svađu koja je pretila da se nastavi u nedogled, Lav se okrenuo ka svom bratu željan odgovora, "Šta je mogla da vidi u ovoj kući a da već nije viđeno od strane svih?" 

Iznenada, poput svetla fenjera koje je upaljeno mnogo posle ponoći, Petrovo lice se ozarilo zaslepljujućim sjajem spoznaje koja ga nije mogla ostaviti ravnodušnog. Brzo ustajući iz fotelje koja mu je u proteklih par dana bila tužni dom, osmehnuo se braći iznerviran glupošću kojoj je dopustio da proleti, "Nikada nije otišla po prokletu vodu." 

"Petre", klimnuvši glavom, Nikolai  je želeo da ga vrati u fotelju bezobzira na količinu olakšanja koju je osetio kada je video Petra na nogama, "Mislim da polako počinješ da ludiš, odmori malo i mozak." 

"Ono što Nik želi da kaže", duboko uzdahnuvši, Lav je ponovo postao diplomata u porodičnim odnosima, "Jeste da si nam ispričao da su se stvari desile na ovaj način, a sada menjaš ploču", uzdahnuvši pogledao je u oči svog najstarijeg brata spreman da u potpunosti prihvati njegv teret kao svoj, "Siguran si u splet događaja?" 

"Nisam poludeo", nestrpljivo uzdahnuvši svestan da mora da im crta, Petar je pogledao svoju braću željan dela više nego reči, "Ono što ja znam je samo ono što mi je ona rekla - a to je da je otišla po vodu, vratila se i rekla da mora da ide kući." 

"Ali ti nisi bio tu da posvedočiš da se sve odvilo na taj način", iznenađeno podigavši obrve, Nikolai je pustio svog brata da govori. 

"Dakle", slegnuvši ramenima, Lav se blago naslonio na teški lakovani sto prestavši da bud brižan brat i pretvorivši se u vernog advokata, "Šta se zapravo dogodilo i da li treba da budemo zabrinuti?" 

"Postoji jedan deo kuće sa kojim nije bila upoznata", slabo slegnuvši ramenima, shvatio je da ga ta stara rana više ne boli, shvatio je da više nije ni postojala rana već ružni ožiljak koji ga je vraćao u srećnu prošlost, "Nisam bio siguran da li želim da je ikada odvedem u taj deo kuće, nisam bio siguran da li i sam želim da budem tamo", odbijao je da pogleda braću svestan srama koji je obuzimao njegovo telo, "Ipak se to veče otelo kontroli i nisam ni bio svestan gde se nalazimo, znao sam samo da želim da bude tu zauvek.." 

"Znači da si nesvesno napravio glupost", uzdahnuvši, Nikolai je klimnuo glavom razumevši svaku reč kojom je Petar okolišao od prostorije koja više nije bila njegova čak i ako ju je posedovao celu, "Nisi joj pokazao sobu koja je bila vaša", slegnuvši ramenima, zbunjeno je vrteo filmu u glavi, "Ali je znala da ti je Nina bila sve, sedela je u prvom redu na sahrani zaboga. Zašto bi je jedna soba puna starih stvari potresla toliko da nestane?" 

"Soba puna starih stvari u koju Petar očigledno nije ulazio od kada Nine nema", Lavovom umu nisu mogle da promaknu sitnice koje su iskakale iz priče, "I u kojoj nije mogao da pregleda stvari koje se unose i iznose?" 

"Ciljaš na..?", namršteno se okenuvši ka suvoj logici, Petar je ponovno postao advokat ostavivši svoje slomljeno srce sa strane. 

"Ko ti je bio zadužen za organizovanje spremačica poslednjih meseci?", podignuvši obrve, Lav je zadovoljno pogledao svog brata u oči svestan odgovora koji je brujio pred njihovim očima, "Ko je imao ključeve prostorija ove kuće?" 

Svestan vatre besa koju je zapalilo samo par pitanja, Petar je bio u stanju da izgovori samo jedno ime - Emily.

* * *

"Potreban mi je izveštaj o čitanosti odeljka iz prošle nedelje tako da mogu da uporedim profile ličnosti koje smo intervjuisali", duboko uzdahnuvši, Veronica se pomolila za svoju dušu dok je činila najveće grehe novinarstva, "Želim da sa sledećom gošćom odete u potpunu intimnost, bar sa njom će to biti lako." 

"Naravno gospođice Florence", klimnuvši glavom, članovi njenog tima su zabavljeno prionuli na posao svesni tajni koje su krili beli papiri spremni za uređivanje pre štampe, skandali su uvek bili zabavan deo novina. 

"Veron...", zabavljen izrazom koji je jedan kratak pseudonim izazvao na njenom licu, urednik časopisa za koji je bila primorana da radi je poput predatora ušetao u njenu kancelariju zatvarajući vrata za sobom, "Mislim - Jane." 

Svesna igre u koju je pokušao da je uvuče, nije želela da se preda tim lošim provokacijama bubašvabe kada je bila devojka koja je igrala tango sa tigrovima, "Šta mogu da učinim za Vas, gospodine Tang?"

"Zovi me Ethan, slobodno", namignuvši joj, bez poziva se spustio u fotelju za čijim je stolom pisalo njeno ime, "Voleo bih da prodiskutujemo o par stvari na večeri." 

Svesna da je ježi samo njegovo ime koje joj vraća davno zakopana sećanja, odmahnula je glavom zauzevši odbrambeni stav, "Ne večeravam." 

"Onda će čaša vina biti sasvim dovoljna", slgnuvši ramenima, za sobom je ostavio tišinu koja je pekla njenu kožu, "Večeras u osam, Jane."