MOĆ U SMRTI

Ni-na

Bacila je još jedan nervozan pogled na svoj odraz u ogledalu na kome je radila celo jutro, ipak, ovaj članak joj je bio vrlo važan i morala je da se potrudi da svaki njegov segment bude uspešan. Prešavši rukom preko crne košulje koja joj se spuštala niz telo, dopustila je sebi da se zadovoljno osmehne. I poput sunca zimi, taj osmeh je bio oskudan i nije uspeo da zagreje njeno telo, nije čak došao ni do očiju. 

Mrzela je što će biti njuškalo u tuđim životima, pogotovo u ovom trenutku gde cela ožalošćena porodica ne želi novinare oko sebe. Dok je ona birala, pisala je o temama u kojima ne učestvuju ljudi, pisala je o višim ciljevima za koje čovečanstvo treba tek da se založi i verovala je da je radila dobru stvar. No, sada je spala na to da piše o markama i cenama, i kada je mislila da ne može niže da padne, uleteće ljudima u kuću spremna da zapisuje i najnevažniji trenutak njihovog života. 

"Šta se mora..", uzdahnula je poslednji put sklanjajući zalutali pramen kose sa lica, "..Mora se." 

Poslednji put proveravajući da li je ponela sve potrebno, zaključala je kuću u uskoj njujorkškoj ulici ispunjenoj gužvom izlazeći na tmurne trotoare oblivene kišom. 

* * *

"Naše saučešće", uglađen osmeh propratio je pružanje ruke u skupoceno čipkanoj rukavci koja je očekivala poljubac u ovo doba nedaća, "Nismo videli Petra?" 

Polovina ljudi koja je ispunila veliku dvoranu bila je tu iz čiste radoznalosti koja je želela da prisustvuje odlasku jedne od najvoljenijih osoba Mayakovsky porodice, druga polovina bila je tu da se nežno osmehuje i sklapa nova prijateljstva nevino izbegavajući da prihvate događaj na kome se nalaze. No ipak, svi ljudi u toj prostranoj dvorani bili su nemi na bol i željno su pčekivali samo jedno, strpljivo su se okretali u nadi da će biti prvi koji će primetiti skandal očekivan od Petra. 

"Sići će svakog trenutka", spustivši pogled na ispruženu ruku, Nikolai je pogledao oko sebe, "Ah, eno ga. Izvinite me." 

Samo jedan trenutak bio je potreban da se okolina utiša i razgovor zamre. Ogrnut bolom i ojačan blagim strpljenjem koje je uvek posedovao, Petar se spuštao niz stepenice velike vile svestan pogleda koji su bili prikovani za njegovo tugom ispijeno lice. Znao je šta svi ti ljudi očekuju i zašto su njihove lažne reči ovde da prljaju sećanje na njegovu najtužniju ljubav i najveću tragediju, znao je i kako bi mogao da ih istera odavde jednim delom no ipak je smireno silazio brojeći svaki stepenik ispred sebe. Želeo je da pokaže koliko pati ali ona ne bi želela da uništi svoj ugled i zato je ćutao dok je stezao venčani prsten poput totema, zbog nje. 

"Petre", očekivavši izlizane reči jada na koje je spremio odgovor, sa olakšanjem je uzdahnuo kada je ispred sebe video bolna lica svojih snajki, "Pođi sa nama?" 

Znao je da ne mora da bude uglađen i da po glavi traži odgovor koji bi odgovarao drugoj strani, ne sa Aurorom i Ginom, zato je samo klimnuo glavom pustivši da ga one vode. Osmehnuo se kada je Ginina ruka obuhvatila njegovu, taj nevin dodir kao da mu je ponovno slomio srce. Sećao se dana kada je Genevieve stajala pred oltarom sa Lavom, sećao se i reči njihove majke, imala je sve sinove oženjene, imala je i prelepe tri ćerke koje je smatrala svojim. To je bilo tada. Sada su tu svi oni i samo on. 

"Gospođice", nežan osmeh se prelio preko lica starije žene kada je došla do devojke kose tamne poput noći, "U kom redu sedite?" 

"Ja..", Veronica je uzdahnula izgubljeno lutajući pogledom ka masi ljudi koja se smeštala u pažljivo poređane redove okrenute ka oazi cveća iza govornice.

"Da li biste bili ljubazni da sednete sa mnom?", izbledele oči nisu sačekale odgovor kada su svoju ruku obavile oko Veronikine, "Vidite, pozvala bih nekoga drugog ali sam ovde došla sa obezbeđenjem", tužan osmeh pokušao je da sakrije tugu dok je žena polako hodala ka prednjim redovima oslanjajući se svom svojom snagom na Veronicu. 

"Gospođo", videvši da su se uputile redu koji je bio pod budnim okom pažnje obasjan nazivom prvog reda, Veronica je panično odmahnula glavom, "Ne verujem da bih trebalo da sedim u prvom redu, prvi red je za najbližu porodicu." 

"Nini sam bila baka", očigledno ne želeći da joj oslonac pobegne, stegla joj je ruku ovaj put ne tražeći fizičku pomoć već utehu, "Hajde." 

Nije želela da bude u prvom planu pred licima o kojima je trebalo toliko toga da napiše, nije želela da im stvara još veću bol pre početka iste, nije smela da se upusti u trenutke za koje nije imala dovoljno snage ali je sada bilo kasno, spustivši se u prvu klupu bola, ostala je nema i nepomična dok su se za govornicom ređale uplakane oči. 

"...i zato ćemo zauvek biti zahvalni Bogu koji nam je podario našeg tamnokosog anđela", bolan osmeh žene koja je dala život devojci koja je nepomično ležala u večnom krevetu ispunjenom cvećem, obuzdao je jecaj kada su joj oči preletele preko rasplakane gomile ljudi, "Petre?" 

I samo jedna reč bila je dovoljna da utiša salu oteklu od ljudi, samo jedno ime bilo je potrebno da sve oči sa satova koji su brojali kraj pređu na čoveka kestenjaste kose i ledenih očiju koje su izgubile sjaj. Na kraju krajeva, znao je da mora održati ovaj govor i znao je da mora ignorisati knedlu u grlu koja mu nije dozvoljavala da govori o njoj. Ta prosta dva sloga zadavala su mu više boli nego sve tuge koje je ikada podneo. Ni-na, samo jedno ime trebalo je da pređe preko njegovih usana, jedno. Svestan da ne može zauvek čekati, popeo se pred ljude pun snage koja je vrištala 'preživeću! vidite me! živ sam!' iako je sve u njemu umiralo. 

"Moja žena.. Moja.. Ljubav", uzdahnuo je nemavši snage da gleda ljude i zato je svoj pogled prikovao za pod, samo dva sloga, govorio je sebi, Ni-na, "Nina", uspeo je, "Njene vedre oči i blagi osmeh, njeno razumevanje i sva njena ljubav, sada su na lepšem mestu", pokušao je da se osmehne ali bolna grimasa je bila jedino što se pojavilo na njegovom licu,"I siguran sam da iako trči sa anđelima po poljima Raja, da je još uvek tu", nežno spustivši ruku na srce više nije govorio ljudima već cveću po kome je bila njena kosa, još uvek lepa i puna sjaja, "Čuvala si me u svom zagrljaju, sada ću ja tebe čuvati u svojim mislima."

Nežno oslonivši svoje usne na čelo odveć hladno, spsustio je teško drvo na njeno lepo lice ostavljajući ga u večnom mraku. Spustivši mrak na nju, dozvolio je da se mrak podvuče pod njegovu kožu i dopre do njegovih očiju i tek kada je izgubio sve, podigao je lice spreman da pogleda te besramne ljude. I dok mu je pogled leteo po toj gomili ljudi koji su došli da blate njihovu bol, pogled mu je pao na nju. 

Njegovu Ninu, njenu mirisnu crnu kosu i te oči koje su uvek bile pune ljubavi. Samo.. Ove oči su imale tuđ sjaj, tuđu nadu. Njegova Nina je trčala po anđeoskim poljima dok ga je ova druga, hladna Nina besramno gledala uništavajući njegov um. 

Glas je nestao i tišina očekivanja je ispunila prostoriju kada je Veronica podigla pogled dopuštajući sebi da osmotri čoveka za govornicom. Nežno je podigla pogled nespremna za bes vatrenih plavih očiju koji je bio usmeren ka njoj. 

Probudila je davno uspavanog Petra Mayakovskog a da toga nije bila ni svesna.