MOĆ U SMRTI

Igre na sreću

"Ti si najgenijalnija žena na celom svetu", osmehujući se, Petar je upijao mirise njenog nežnog tela svojim usnama željnim ljubavi dok su se vrata njihove duše otvarala, poput onih koja su godnama bila zaključana ispod firme, puštali su jedno drugo bliže svojim nesigurnostima poljupcima razmenjujući strele koje su mogle da ih sruše u trenutku. Želeo je da je voli više od sebe a sve što je ona želela je da bude voljena. 

Obavijajući noge oko njegovog struka, želela je da ga celog sačuva za zauvek, želela je da toplina poljubaca nikada ne prestane iako su se morali vratiti u hladan dan - u hladan dan koji je probudio vatru preteći da zapali mnogo više od njihovih tela, preteći da zapali njihov um. 

"Govoriš mi stvari koje znam, Petre", osmehnuvši se, odvojila se od njegove čvrstine gutajući želju pogledom, "Ipak, na nama je danas mnogo više od pukog laskanja, stvarno kasnimo sa papirologijom." 

"Želiš da se vratiš na papirologiju?", iznenađeno gubivši dah i ne trudeći se preterano da ga povrati, Petar je gledao ženu koja će mu doći glave, "Sada?" 

"To što ćemo ti i ja zapravo napraviti dete na prašnjavom stolu neće izvući tvoju braću iz nekog mračnog podruma u kojem se nalaze", okrenuvši mu leđa, privukla je njegov pogled na rajfešlus haljine koji je pokazivao mnogo više od onoga što je bilo prikladno, "Požuri Petre, poslednji put kada sam proverila nisi bio bog vremena." 

"Znaš da ćeš me jednoga dana ubiti?", sakrivši smeh koji je nadolazio, Petar je spustio usne na to glatko rame dok je kraj njihove fantazije bio objavljen šniranjem dugog rajfešlusa haljine koja je, podudarajući se sa bojom Petrovih očiju, mamila na još.

"Potrudiću se da to bude najlepša smrt koju je iko ikada osetio", odmahnuvši glavom, spustila je tihi poljubac na njegove usne, okrećući se ka fasciklama koje nisu obećavale brzo rešenje, "Dakle, ostaćemo i večeras zarobljeni ovde?" 

"Možda", prišavši polako policama, Petar nije znao odakle bi mogao da počne te je izvukao prvu koja mu je privukla pažnju, znatiželjno je prevrćući po rukama, duboko je uzdahnuo pre nego što je otvorio komad kartona od kojeg je zavisila njegova porodica, "Ništa", iznenađen uzdah je presekao vazduh privlačeći Veronicu bliže. 

"Kako misliš ništa?", namrštivši se, uzela je knjigu iz njegovih ruku želeći da se sama uveri u postojanje slepe ulice u kojoj su se našli, "Misliš da ova firma zapravo postoji?" 

Odmahnuo je glavom, dopustivši Veroniki da spusti pogled na stranice na kojima se nije nalazilo ništa osim traga vremena, "Zašto bi ovde držali gomilu praznih fascikli? Nisu jebena knjižara." 

Frustrirano izvlačeći još par fascikli koje su mogle da joj padnu šaka, Veronica je iznenađeno uzviknula kada joj je na pod pala mala šuma knjiga, povlačeći Petra za ruku, "Nisu prazne." 

"Kako?", namrštivši se, okrenuo se ka devojci koja nije prestala da ga iznenađuje. 

"Skripte ove boje..", povlačeći zelene korice, mahinalno je navela Petra da radi isto, "Na poleđini imaju napisan broj strana." 

"I ni jedna nema isti broj strana?", iznenađeno podigavši obrve, Petar se osmehnuo dopustivši duši da diše, "To su geografske odrednice." 

"U celoj arhivi ih je samo četiri ovakve skripte", iznenađeno podigavši obrve, Veronica se borila sa talasom sreće koji je pretio da je povuče na dno, "Izvukli smo džekpot!"

* * *

"Šta si ti ovde?", ne mogavši da zaustavi smeh koji je, podgrejan sadržinom sakrivene prašnjave flaše viskija, pretio da preuzme celo telo, Lav je iznenađeno gledao Nikolaia, "Šerlok Holms?" 

"Šerlok Holms nije obijao brave", osmehujući se, Nikolai je odmahivao glavom trudeći se da ivicom čaše pogodi usne, "Kretenu." 

"Nije to brava nego sef", ponosan na svoj zaključak, Lav se približio bratu svestan da neće biti od velike pomoći sa svojim veštinama, "Nik, znaš šta smo mi?" 

"Ako kažeš nešto glupo bićeš onesvešćen", znalački klimnuvši glavom, spretniji brat se trudio da svu svoju pažnju i mutan pogled posveti sefu koji su otkrili u potrazi za alkoholom, "Šta smo mi?" 

"Betmen i Robin", zabavljen šapat je propratilo tiho okretanje brojki dok su vešti prsti tražili pravi niz, "Ali smo i pijani, znaš?" 

Tiho zvuk otključavanja je propratio ovo tmurno maštanje oblivši zagrejana tela srećom, dopuštajući im jedan kratak ples pobede, "Uspeo sam, Lave, uspeo sam!" 

"Nikada nisam ni sumnjao u tebe", veselo spustivši flašu na sto, Lav je pohitao u zagrljaj Nikolaiu, spreman da slavi pobedu. 

"Hoće mi neko objasniti šta se dešava?", propuštajući snop svetla u tamu na koju su im oči bile naviknute, Petar je polako zakoračio u sobu unoseći svež vazduh koji je odisao na hladnoću i borove iglice,"Daju vam neke tablete ili napokon pokazujete svoje pravo lice?" 

Osmehnuvši se na šalu glasa koji dugo nije zapevao njihovim ušima, Nikolai je povukao svog brata bliže zidu koji im je zaokupljao pažnju poslednjih par sati, "Uspeli smo da otvorimo sef ruševine u kojoj se nalazimo, otvori da vidiš šta je unutra, taman si pristigao." 

"Otvarali ste..", trudeći se svim silama svog tela da se ne smeje mlađoj i pijanijoj braći, Petar je polako otvorio metalna vrata koja su ih odvajala od tajni, "Otvarali ste pokvaren sef poslednjih par sati?" 

"Kako pokvaren?", na Lavovom licu više nije bilo budalaste radosti zapljusnute starim viskijem, sada se okrenuo ka Nikolaiu, spreman za objašnjenja. 

"Petar lupa", odmahnuvši rukom kao da tera probleme iz vazduha, Nikolai nije hteo da bude onaj koji će priznati poraz, "Hoće da preuzme zasluge na svoje otključavanje vrata." 

"Vrata su otključana!", probudivši novu vatru u tim hladnim očima, Petar je povukao braću nazad štiteći ih od pogrešnog koraka koji je bio u njihovim đonovima. 

"Prvo ovo", otvorivši crnu aktovku, Petar je pakovao papire iz sefa u taj jedva vidljivi predmet ispraznivši hladnu unutrašnjost skrivenih vrata, "A sada gospodo, ispred mene." 

"Petre", setivši se važne stvari koja mu je nanosila bol, Nikolai se okrenuo ka svom bratu ukopavši se u mestu, "Gde je Aurora?" 

"Sve tri su kod kuće", odmahnuvši glavom, gurao je braću na zadnje sedište auta, "Ne verujem da je spremna za miris koji širite." 

"To je želja za slobodom", zasmejavši se, Lav je bacio pet svom bratu poput deteta koje je dobilo pohvalu. 

"To je viski", okrenuvši se da pogleda ta srećna lica, Petar je dodao gas ostavljajući skrivenu vilu iza sebe, "I znoj, odvratni ste." 

"Taoci se ne kupaju", potvrdivši Petrovu izjavu, Nikolai se opustio u sigurnosti poznatog dok su mu kapci tonuli u san, nespremni da nastave raspravu.