MOĆ U SMRTI

Fioka

"Kako mislite niste mogli da je pronađete?", besno je ustao od svog stola odgurnuvši papire koji su se razleteli talasima besa, "Prošlo je dve nedelje od prokletog članka, gde je ako nije u svojoj prokletoj kancelariji ušuškana tračevima?" 

"Gospodine", blago uzdahnuvši, istražitelji su se sklanjali od opasnosti nestajanja koje je mogao da prouzrokuje Petrov bes, "Gospođica Woods je dala otkaz dva sata nakon što su novine sa članokom o Vama date u štampariju", odmahnuvši glavom, usudili su se da ga pogledaju u oči, "Tada joj se gubi svaki trag."

Vratio se nazad u svoju fotelju čija ga je mirnoća sada pekla paleći mu kožu i nije mogao da razmišlja hladne glave jer je sada razum bio miljama daleko od njega. Verovao je da je zauvek izbacio iz svog života, bio je sposoban da danima čita sprove i ne digne glavu sa njih. No ipak, nije uspevao da ne baci pogled na praznu kancelariju čiji je sto sada bio perfektno prazan bez kaputa jarkih boja na kancelarijskoj stolici za stolom. 

Naravno da je bilo boljih sekretarica, profesionalnijih sa belim fasciklama i hladnim kafama koje su ga čekale uvek u isto vreme ne remeteći ni jedan trenutak njegovog života. Bilo je onih koje su želele prokletu fotelju više od svega no ipak... On nije bio sposoban da kroz staklo svojih briga gleda u ženu koja mu neće prkositi svojim bićem. 

"Slobodni ste", uzdahne duboko, "Pronaći ću je sam, čak i ako bere jebene lale u prokletoj Evropi." 

Verovao je da je dovoljno budalasta da ode u daleko, nepoznato mesto i tamo gradi svoj inat uz druge ljude sakrivajući svoj bes. Ono što je on želeo bilo je mnogo drugačije od njene realnosti, želeo je da se suoči sa njim bez kukavičkog sjaja u očima, želeo je da mu kaže zašto je krila članke koje je zaturala pod stolom, želeo je da može da čuje njenu stranu, makar i vriskala na njega. 

Držala je papire u prokletom stolu. 

Ta misao ga je poput olujnog talasa okrenula ka praznoj kancelariji kojoj je odbijao da priđe štiteći svoje lažne principe i tajna osećanja. Uletevši u kancelariju koja je još mirisala na citrus, lupanje staklenih vrata okrenulo je glave onih koji su izbegavali da gledaju u njegovom pravcu. Bio je oslepljen besom i onesposobljen prokletim emocijama da nije mogao da vidi dalje od svoje kvake dok mu je istina bila ispred prokletog nosa. 

"Emily", pritisnuvši dugme ka recepciji, vukao je fioku na dnu stola znajući da se otvoriti neće, "Gde je rezervni ključ kancelarije moje sekretarice?" 

"Imate novu sekretaricu?", da je on bio zadužen za osoblje, ostao bi sam u prokletoj zgradi. Ipak, za zapošljavanje nesposobnih jedinki bila je zadužena Aurora i zato je morao da trpi ispade gluposti koji su ga oblivali svaki put kada podigne slušalicu. 

"Mislim na Veronikinu... Na kancelariju gospođice Woods", nestrpljenje u njegovom glasu bilo je opipljivo poput žice koja je spajala njega i Emily. 

"Gospođica Woods", iznenađeno se vraćajući nazad u prošlost, Emily je u svojim mislima jurila za rezervnim ključevima, "Pre par dana je došla da isprazni fioku, nije mogla da pronađe ključ pa je samo otišla. Rekla je da će se vratiti po beleške koje su joj ostale." 

"Veronica je bila ovde?", trudio se da ne gađa devojku za recepcijom telefonom jer je verovao d abi pogodak bio veoma precizan. 

"Da", verovala je da je od koristi dok je samo još više uništavala Petrove nade. 

"Htela je da uzme imovinu firme i ti me nisi obavestila?", nije želeo da sluša dalja opravdanja i nagađanja razuma jer je znao da sada šeta po ivici sopstvene svesti i samo jedan pogrešan korak spalio bi celu firmu do temelja, zato je, oprezno se sklanjajući od provalije, spustio slušalicu i svoj pogled na fioku. Diće je u vazduh, jednostavno je. 

Napokon osetivši onu jezu kroz kičmu koja mu je ohladila mozak i misli, na petama se okrenuvši išao je ka kancelariji u kojoj je znao da će naći pomoć. 

"Nikolai", zatvorivši vrata, preko ramena je pogledao svog brata umesto jednog videvši dvojicu, "I Lav je tu, predivno." 

"Nešto se dešava?", naravno da su znali da se nešto dešava, samo su čekali da čuju poziv da bace gumu za sapasavanje. Ovaj put je taj poziv bio ledeno hladan i zato su znali da samo jedna guma neće biti dovoljna. 

"Treba mi tvoj pištolj", seo je u fotelju dok je njegova smirenost nervozno lelujala po Nikolaievoj kancelariji, "I prigušivač." 

Kašalj je prekinuo njegov tok misli uzdrmavši mu tek smirene nerve, "Lud si. Ubićeš nekoga?" 

"Hoću da otvorim prokletu fioku", pred očima je mogao da vidi odbrojavanje do vatrometa sopstvenih osećanja.

"Pištoljem?", podignuvši obrve, Lav je sada ozbiljno preispitivao brata, "Sa prigušivačem?" 

"Ne postoje ključevi jer ih je nesposobna Emily izgubila a proklete pesnice ne deluju", udarivši rukom o sto, ustao je svestan okončanog odbrojavanja, "A sada mi dajte pištolj pre nego što odem po asortiman dinamita." 

"Idemo sa tobom", odmahnuvši glavom, Nikolai je vadivši iz fioke crnu kutiju ustao sa svog mesta prebacivši svoju pažnju na Lava, "Dakle?" 

"Dinamit je zvučao kao zabavnija opcija", slegnuvši ramenima, Lav je ustao sa mesta prateći svoju braću u stopu. 

Nije verovao da će ih ubediti i ovako glup plan kada je ulazio u kancelariju naoružan samo sopstvenim talentom za glumu. Sada je izlazio sa pištoljem i braćom spreman da napadne... fioku. 

"Brže, brže, brže", zapazivši talase crvene i plave kose koji su sada išli u njihovom pravcu opasno povećavši šanse da primete braću u akciji, Lav je gurao svoju braću ka kancelariji trudeći se da budu poput prigušivača kojeg su nosili u ruci, neprimetni, "Zabraniće nam bilo kakav vid zabave ako vide šta smo naumili, ubrzajte za ime Boga." 

Svesni opasnosti koja im je bila za petama a ne u ruci, braća su žurila ka kancelariji zadovoljno nestajući iza njenih vrata. 

"Dakle", ova mala pobeda je obasjala Lavovo lice dok je nameštao prigušivaš na pištolj odmeravajući fioku, "Šta sad?" 

"Sada se trudimo da pucamo dovoljno dobro da otvori fioku ali da se ne odbije i ostavi tragove koje bi vaše žene ili majka mogli da primete", znalački klimnuvši glavom, Petar je prestravljeno podigao glavu na škripu vrata koja je najavila još dve osobe u prostoriji. 

"Rekla sam ti", spustivši se u kožnu fotelju, Aurora je odmerila otvorenu kutiju u rukama svog muža, "I možete li da objasnite ono smešno trčanje ka kancelariji?" 

"Ja bih više volela da čujem šta vam je meta", podignuvši obrve na pištolj u rukama svog muža, Genevieve se okrenula ka Aurori, "Moramo zameniti proklete stolove, izgleda da su osnovali mafiju i sada idu na naše muževe!" 

Njen sarkazam je obasjao Aurorino lice dok je pogledom tražila metu pištolja, "Ko još otvara fioke metkom?" 

"Zaključana je", izgubivši strpljene Petar se spustio u fotelju odmeravajući granice nevolje u koju su upali, "I ništa ne pomaže!" 

"Baš ništa?", Genevieve se tajnovito osmehnula. 

"Ništa!", Nikolaiev i Lavov usaglašen povik, zasmejao je njihove žene. 

"Aurora, imaš tu čast", izvadivši ukosnicu iz kose sa velikim biserom na kraju, Genevieve se omsehnula Aurori predavši joj ukosnicu poput mača. 

"Drago mi je", ironično se naklonivši Gini, Aurora se osmehnula sklanjajući muškarce sa puta, "Kažu oni ništa", govoreći za sebe, usresredila se na svoj posao svesna ponosa koji su ona i Genevieve izgradile. 

"Aurora šta uopš...", Nikolaiev monolog je prekinulo blago škljocanje fioke koja je otvorivši se, pustila gomilu papira na površinu. 

Gomilu papira koja nije imala pečate Mayakovsky korporacije već novina kojima je u poslednje dve nedelje vrtoglavo skočio rejting.